Školski list

4

ску, коа беше већ заузела важно лтесто у светскоМ повестиици онога доба, кад беше с л о г е у Србина. Слогом по!је Душан силнн на Цараград, да га прнхвати из немоћних грчких руку у снажне србске руке, а тиие да препрсчп пут азинтскоб поплави, коа већ поче походптз Европу. Но : „Уи за морем а смрт за вратом," вели србска пословица, кон се у зао час по цео србски род морзде испунити баш онда, кад Србин коракну у сусрет слави. Смрт Душанова препречи пут н§говим дивним намерама; душа силнога Душапа остави сакртно тело н&гово, а у исти мах и душа србскога народа, слога, остази тужна Србина. Дух клете себичности овлада срдцем србских „великаша," кои нетражише свое среће у срећи свога народа као владалац им, но у свошб собственоВ. Народне во^е пођоше сваки к себи, погазпше аманет честитога цара, поделише землк) измеђ себе, раскидоше споне, што их дотле спааху, расцепише срдце у Србина; Србина затишти лгото рана, што му е рођена браћа зададоше. Но још се не угаси сасвии нада Србинова. Он мишллше да још ииа правде. Србин знаше свагда поштовати завет свога старешине па држаше, да ће и вовводе поштовати завет честитога цара, да ће им бати светина „кш>ига цароставна," коа каже „на Урошу царство" ер : „Од оца је остануло сину, Њему царство царе наручио, На самрти кад је починуо." Наивећма сатираху царство и завет царев три Мрннвчевића : Кралв Вукашин, ВоНвода ГоИко и Деспот Угл4ша. Вукашина е Душан оставио за старателн „неаком" Урошу; но он се после тако осилио, да се Урош зваше само именом Цар, а Вукашин е управо владао. По народном казиванго дође до тога, да правда у лицу Крал4вића Марка мораде пресудити: „на коме е царство," Марку беше наИбол4 познат цароставник, по коме ће он „пр ав о казивати." „Јер се Марко небои иикога. Разма једног Бога истинога." Прлвди мораго бкти везане очи, т. е. она несме пред очима ништа друго имати, до чисту истину ; она незна за браћу и сроднике, она неговори : „Ни по бабу ни по старчевима" већ само како Бог