Školski list

223

не зпамо, шта је било овдје на овој земљи, на којој ми сада живимо, прије нас, но казују нам други, да су овдје некад биле кнежевпне, и краљевине, и царевине, да су људима, који су овдје жавјели, управљала кнезови, и краљеви, и цареви, да је било времена, кад су овдје живјели људи незнабошци, то јест, којн нијесу знали тога Бога, којега ми данас исиовиједамо. Ми не знамо, има ли, осим нас, још људи на свијету. Но говоре нпм други, да далеко за морима имају цијеле земље, у којијем живи људи такви као што смо и ми, и да у тијем земљана људи ору, и сију, и жању, као и ми. И ми свему томе вјерујемо. Ми вјерујемо и то, да у свакоме човјеку, као и у нама, има душа, другојачија од тијела, која не умире с тијелом прем да никад невидимо ни своје ни туђе душе, прем да је не можемо иотпуно ни постићи каква је, него судимо и говоримо о њој по мислима и ријечима и дјелима људским. Тако се вјером постиже и невидиви и непостиживи Бог. Бога невидимо, нити осјећамо рукама, но Он Сам свједочи нам за себе; а свједочи двојако : преко својијех створења или твари и преко Своје ријечи. Кад посмотримо земљу, која правилно свршује сваке године четири промјене времена, прољеће, љето, јесен и зиму, а за свака двадесет и четира часа дан и ноћ; кад посмотримо себе, састав својега тијела, одареиога и очима и ушима и рукама и ногама, и сва друга створења и твари на свијету, и свугдје налазимо и видамо ваљаност састава и савршенство: онда долазимо на ту мисао, да се све то није могло само собом тако уредити и усавршити. Машина, која бјежи по гвозденом путу, не чннн тога сома собом, него ју је тако иаправио и унутио ум човјечиј. Мора бити дакле да и у том свијету, који видимо, царује и влада један највиши и најсавршенији Ум, који је и створиосав тај свијет икоји васцијелијем тијем свијетом и владаи уиравља. Другојачије не би било у њему тога реда и савршенства као што нема реда ни у оној породици или кући гдје није старјешине. Но докле ми тако мислимо и расуђујемо, Свето Писмо говори, да Бог „није далеко ни од једнога нас, јер кроз Њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дјел. гл. 17. ст. 27. и 28.)" Кад дакле тако наше мисли Свето Писмо потврђује, онда. мила дјецо, „вјерујемо" и велимо и признајемо, да има Бог, д ; ј јест Бог, прем да је невидив и непостижав. Рнјеч даље „В 4руго". којом се почиње символ вјере, изражава ту мисао, да Бог, кога исловиједамо, по невидивости и непо^