Školski list

ваци, које многи у нас држе за народ слабе свести, одбијају у турчанском Св. Мартнну вишу грађанску школу, коју им држава нуди, јер им не треба школа, која није словачка. А кад је држава и против вол,е грађанства основала ту школу, онда словачки родитељи не^е да шаљу децу у ту школу и радије их држе код куће, пего да својим очима гледе, како им се у подмладку гаси пламен пародног живота. А Срби у Новоме Саду? Они имају ваљано уређепе осповпе школе, имају српску вишу женску школу, која се издржава и:? народног Фонда и која је према сувременим захтевима уређена. Обилазење тогазаводајеоно, што вређа и што показује, да је на лгалост народпа свест мпогих срнских родитеља нанули. Или учитељство ерпске више женске школе није дорасло свом позиву ? У журналистици, која иначе слабо штеди учитеље, нема о томе помепа. Школске власти не добише о том ни једне тужбе. А поуздапо знамо, да би тамошњи уиравитељ и по ревности и по учител.ском такту и по сиреми служио на част сваком заводу. Сргозки родител.и у Новоме Саду не уважавају поверење, које долази од највише школске власти, него траже светлост за своју децу са катедре римских калуђерица, којих се наставе и васиитања сав напредни свет, па и римокатолички ратосшБа. Изреком се каже, да су оне четрдесет и две Српкињиг^е из одабранијих и ирвих кућа срнских. Јадно им ирвенетво и одабрапост! У сретнијих народа таке куће предњаче у борби за одржање народности, оне буде, бодре, храбре. Што то није тако у нас, томе су највише узрок матереу таким кућама. Јер одкако за ових иоеледњих тридесет година иочеше српски родитељи женску децу своју да шаљу у стране инштитуте и заводе, памножио се у нашем народу број српских матера, којих изображење у младости није имало никаквог характера. Отуд равнодупгаост толиких садањих госпођа за српство, па и ако хоће која од њих да се окити даном приликом натриотизмом, то га оне не сматрају ипак за што друго пего као сваки други накит, који се износи кад је парада, а иначе се оставља у равнодушној им скрињи. Да патриотизам треба да је накит, који ће вечно у души сјати и на којег топлим зрацима треба да се загревају и њихова деца, то оне не знају и заслепљене као што су ни не могу да знају. Тако нам и цвета лепа књижевност, којој би требале