Školski list

-— 66

тфсним народним заступником на српском и угарском сабору, у Врбас у гимназију. Ту у Врбасу био му је учитсљ вредни славенски патриота Михапло Годра, ког се Ђорђе до краја свога живота сећао са највећом благодарногаћу. Из Врбаса одогае браћа у Карловде, отуд у Будим и најпосле у Осек, где су г. 1859. положили испит зрелости. Јога исте године оду на све ушлиште у ХТешту, где се Ђорђе посветио изучавању медицине. Нпје било вредннјега медицинара од њега, он није пропустио ниједпо нредавање, а белешке из Физиологије, коју је слугаао у гласовитог Физиолога Чермака, иалазе се јотп и данас у његовој библиотеци; писане су леном читком ђачком руком и нуне су слика, што их је Ђорђе цртао иза свога уваженог проФесора. У доба његовог боравлења у Пегати иоче живљи народни покрет и Ђорђе није почасио ни часа, да се придружи оном врсном колу младих сриских ђака, с којима је основао „Преодницу," то прво и до сада најозбиљније ђачко литерарно друштво новијега доба. Значајно је, да је прво нредавање, што га је Ђорђе држао у „Преодници", било: „0 срцу." Донео је собом једно срце из анатомске дворане и демонстровао је на њему пред својим љубопитним друговима. Тада сиромах ни иомигаљао није, даће му након деветнаест година срце главе доћи! Са најбољим усиехом свргаи евоје науке и буде г. 1864. ироизведен за доктора медицине. Како су сами проФесори уваагавали његово стручно знање, види се најбоље отуд, птто је по жељи про Фесорске колегије медицинског Факултета требао да остане као доценат на пегатанском свеучилигату. Али пошто би још у оно доба морао ради тога да промене вероиеиовеет, то се Ђорђе одрекао намењеног му нозива, за који је по свом изваиредном предавалачком дару био као мало ко подобан Као доктор медицине оде јога на годину дана у Беч, где је ревносно полазио тамошње болнице и слушао предавања из хирургије. Ту у Бечу склопио је тесно пријатељство са честитим Приморцем дром И. Дежманом, који је после у Хрватској ударио -темељ медицинској књижевности. Сродније две природе тешко су се могле наћи и један су на другог најблаготворније утицали заједничком им жеђи за науком и необузданом жељом за радом. И пошто се растадоше из Беча, где су у исти дан промововани за докторе хирургије, остадоше у писменом саобраћају све до ране Дежманове смрти, који се на десетак година ире свога друга преселио у вечност. Дежмана је ожалила цела Хрватска, али од Срба