Školski list

— 295 —

Можда је г К. увек био уверења да је „сасвим ттриродно да свештеник буде унравитељ " Сигурно има свог разлога то уверење. Но питамо другу г. г. учитеље, јесу-ли и они истог уверења? Ако нам позитивно одговоре, онда знамо и зашто ; јер тиме треба потпомоћи предлог г. К. Врло добро но неможе-ли свештеник ако је заиста „природно" да буде уиравитељ, бити тај и својом богословском спремом ? може; доказано је већ тиме што је протонрезвитер снремљен за срезког надзорника. Јер у богословији се учи педагогија, дидактика и катихетика. Није-ли довољно толико снреме свештенику ради надзора у школи: треба-ли и методика ? Свестан ће свештеник и методичног знања себи стећи. Нетреба му тумарати по туђој књижевности. Али, шта ћемо онда, ако се нађе свештеник, који ће бити и без гтренарандије спремнији педагог и од учитеља? а то није не могуће, као што није ни то, да се наће учитељ теолошки спремнији и без богословије од којег свештеника. Приватна спрема, приватан рад је важнији и од школског, јер је дужи и богатији. То треба на уму имати Који свештеник цени себе и своје знање, тај ће се верујте спремити, да узможе бити надзорник школски, ако му се ово звање понуди. Па чему онда за љубав местног надзорништва мењати устројство богословије, тим мање, кад се свештеник и не узима у обзир ири наименовању местних надзорника. То чине кр. ноджупаније. Како се од њих не захтева педагошка спрема, кад имају право, не само наименовања местних школскик надзорника, него и право врховног надзора школе? Да, да, само се то тражи од свештеника, да му се неда у школу, да се не нретвори школа у капелу. Па добро господо, али зато опет сваком своје, пак мирна Бачка. 8. У осмом наводу је речено неколико што је изостављено у четвртом. Ако има индиФерентизма и можда багателисања школе од стране свештеника, што не опоричемо, а које, аао што рекосмо долази из ненојмања значаја и важности ове, — верујте да га има још у већој мери код неких учите.ља У18 а VIз цркви и школи, које такођер долази из ненојимања ових и одношаја им према школи. Има код наших неких учитеља комунизма и социјализма, то се опорећи неда, али само зато, „јер и не знају шта је то." Слажемо се са иресудом г. К. али ономе, који је наклоњен тим утоиијама и заразама, зар је једини лек одора свештеничка ? Чудан лек, на још скуп! Ишту за њ' испит зрелости. Тим окупљи је, што добро не лечи. Сваки је од нас члан св. нагт^е цркве. Сваком је приступачан извор благе нам вере ; сваком он нружа храну и ниће. Ирићите и наситићете се, приђите и напићете се: јер: „ја сам хлеб живота, који мени долази, неће огладнити, и који мене верује неће никад ожеднити," рекао је Христос. (Јов. VI. 35.) Ходите дакле, јер нико се не одбија ; који год хоће. црква ће га загрлити, вера ће га целивати. Парохија и звање свештеничко само по себи не даје вере, не приљубљује цркви, не храни „тушевпо", већ само телесно. (Свршиће се.)