Školski list

— 322 —

своје прво дело „Раг за сриски језик и иравоиис ", којим ће завршити распру, још од 1338. годмне заподету између два књижевна лива, Вука СтеФ Караџића и Милоша Светића (Јована Хаџићај, те ће још у тако млађано доба своје показати, коли ко му је на срну озбиљна наука и ствар народна. Већ се онда спознало, да у њему борави велики дух, који ће пут за развитак живог народног језика, који је Вук нрокрчио, проширити а посао око тога сво.јом млађаном снагом задахнути. Народ ирену из дугог сна, осећа иотребу науке, али само начин, како да дође до науке. још не беше поуздано одре ђен, још се борио мртви старо славенскп са живим срнскимјезиком, стари, изнемогли јунак са јунаком пунпм чиле снаге. Детић Даничић уз старину Вука Караџића износећи на углед вековно благо народно: народпе песме, приче и друге старине, ггоказа свету пе само врл-ше и милине, него и иравила, како да народ свој рођени језик не само за срџе него и за свест прицепи, како да позна не само какав је он него и закони му, па на његовом низу разниже сакунљено благо народно. А тај му носао би епохалан, јер њиме не само утврди иравила за језик него и начела за умотворе народне. Тим се духом онојише како тадашњи тако и потоњи нараштаји народа ерпског. Наиосе да сноменемо, да је Ђ. Даничић припомогао и правцитим трудом и радом својим Бранку Радичевићу, те се овога песме опако лепим, правилним и умил.атим језиком уредише иа разројише по српском свету, да буду вредне друге дивним српским народним иесмама. Вековни лед беше пробијен, сталном начелу сјајпа победа извојевана и темељ природном развитку језнка, а тнме и науке удареп. Сада бн лакше и Даничићу, а за њим и другима, на ггољу народпом а у духу народном делати. И тако Даничић полазећи са тога начела, а гредући на том чврстом темељу, настављаше свој рад. бринући се само за озбиљну и сталну науку. После „Рата за сриски језик и правопис" изишле су од њега (год. 1848.) две броширс : В. Лазићу, и „ Још којешта " у новој полемици за иравопис Вуков; за тим он је написао „ Малу сриску граматику < у Бечу 1850 . доцније: „ Облике срискога језика", „Сриску синтаксу- 1 (1858.), за коју носледњу Миклошић вели, да јој по унутрашњој врлини нема равне ни у једног словенског језика. Уз то је помагао Вуку Караџићу у Г.ечу осим у другим иословима и око сасгављања II. издања „ Срискога речпика и (1851.) иреводећи му речп