Školski list

- 37 —

Комитет грамотности, да изда потпуније и савршеније критичко-библиографско дело. То је „Систематически обзор руској народно-учебној литератури," који је изишао г. 1878. и ком је прошлих Ферија (г. 1882.) додан „Доплњек првњи." „Обзор" има 743 а „Доплњек" 200 страна. Збор најпрвих петроградских недагога израдио је та дела. Председник тог збора и уједно редактор сниса био је Ј. Т. Михајловски, а чланови: Мирополски, Соколов, Острогорски, Булих, Шемиот, Доброславин, Ухов, Ланченко, Бљудухо, Јаковлев, Фан-дер-Флит, којима су при састављању „Доцлњка" иридошли Сорокин, Литвински, Вирениус, Воронецки и Кирпотенко. Заједничко дело тих педагога изврстан је спис, једини своје врсте и свуд је срдачно ноздрављан, где је год дошао. На наришкој изложби г. 1878. почаствован је наградом. У Обзору је наведено 965 дела и 324 у Донлњку, и то списа за самообразовање учитеља, за школску потребу, за читање за младеж и народ. 0 свакој књизи казано је толико, да читалац може о њој себи да створи самосталан суд. Књиге су раздељене у 13 одељака, који обухватају: педагогику, закон Божји, матерњи језик, математику, певање, цртање и сликање, хигијену, гимнастику, земљоиис, новесницу, природоиис.. нољско господарство и списе о сеоским заложницама. У одељку посвећеном матерњем језику смештени су иеснички и белетристични списи за народ. (Свршиће се.) још реч-две о пшбу: „учшјб да буде свештеник." Овај иредлог као да је изазвао много живљу размену мисли но што се очекивало. Јавна штампа износила је на видик и нападаје и одбрану; чуше се гласови и за и против предлога. Сви наперени критички јуриши бијаху озбиљно дочекани, те достојно одбијени. Али ношто држим да неће бити згорег, ако се око разлога г. Јосића још мало задржимо, молимо сл. ур. „Шк. Л." да и нама неколико редака у интересу саме ствари у своме листу уступи. Чланак младога духовника Јосића грана се у два правца. У једном се обраћа више пута сомборском учитељу Ст. Коњовићу, те му као предлагачу ставља разна питања и пребацивања. А у другом скреће свој поглед и на саму ствар, те свом снагом удара против предлога. Тај јуриш је започет не толико с лица, т. ј. не са стране разлога, него као обично с оне стране, која се за најслабију држи. Штогод је управљено на адресу самога предлагача, дужан је он лично да одговара. Али све оно, што се тиче стварног питања и главних мисли г. Јосића, нека је тестир, да добро протресемо, па што је једро и здраво да речемо: амин, тако је! — а што"није, да у крај шчистимо Критичар г. Ј. у 198. бр. „Заставе" у нанред кличе, како је његов лични пријатељ, парох бачиначки Ј. Јеремић, већ довољно побио ту „штетну замисао" у „Шк. листу." Њему само остаје да изрече свој суд о штетности тог предлога и по цркву и школу — тако он мисли. Да би ствар што пре учинио смешном, те тако одмах придобио аа се наивног читаоца, он критику и започиње тим: како би се „часом зарадовао,