Školski list

— 183 —

Човече, у нутарњости је твоје природе, што истина, невиност и нринростност чује с вером и обожавањем. Али нрипростност и невиност није део свих људи. Многима је нутарњи смисао човечије природе игра сна а вера у Бох'а и у неумрлост, што је основано на овом нутарњом смислу, нрезрени предмет њихове уметности. Бог, који ме у мом бићу снагом и јачином учи истини, мудрости и блажености, вери и неумрлости, Бог, кога слушају сва дец а божија, Бог, кога васколико благо, осећајно, чисто, љубавно човечанство разумева и носве једнако разумева; Бог — не морам ли послушати науку, која је у нутарњости мога бића мени и мојој природи истинита и истинита бити мора — не морам ли веровати, шта би био, шта би радио ? Веро у Бога, разлучивање човечанства у божију деду и у свецку децу. Веро у отачку доброту Бога, веро у неумрлост. Бог, отац човечанства; човек, дете божанства: то је прави предмет вере. Ова верауБога расноложај је човечанства у његовим одношајима к њезиној благодати. Отачност и детињост, ова благодат твоје куће, човече, последица је вере. Ужитак твојх нрава, господару, слатка нриврженост твоје жене и срдачно чуство захвалности твоје деце, које душу узвишује, носледица је твоје воре у Бога. (Свршиће се.) шш иши у читевда. Учитељица треба да је проникнута свешћу о своме светом и узвишеном позиву. Као такова треба да је окићена врлинама што красе честиту девојку, вредну домаћицу, верну љубу, праву Српкињу, разумну мајку, једном речи: она треба да је узорна слика дечијег будућег живота. То је правило, али се течајем времена показаше толики изузетци, да се о ваљаности женскиња за, учитељско звање новела реч у педагошкоме свету, која је упливисила и на наше меродавне кругове у толико, да је хрватска зем. влада затворила женску препарандиЈу из тобожњег разлога, да се не намножи учени нролетаријат и предложила даље обарање учитељских плаћа на 80% 110 нормалу. Согриз Де.Ис^ у овоме није нзбио па новршину, али му се неби обрадовало учитељство, а најмање грађанство. Па и у анкети, која пре неколико година већаше у Карловцима, могло се чути доста темељитих разлога нротив женског учитељског особља, и то из уста оних људи, којима се одрећи несме добро схватање и појимање учитељичина иозива. И доиста имаде доста опаких мана код наших учитељица, али би се оне уз добру вољу и отклонити дале. Узмимо на око најпре наше варошке колегинице Ено госнојице де се шеће. Црвене се неке сомотске ципеле, а блиста свилена хаљина; па глави неко чудо од шешира и читав нојев реп, шлеп се отегао преко јего, други би рекао да је дужи него горпојичина намет. Фризура необич"