Školski list

— 66 -

Пре свега расцеп особности двојакошћу граматикалних облика, у којима налвзи свој израз. Немојмо мислити, да је тај израз у два или више језика адеквалан или потпуео истоветан. Ма била мисао, коју исказујемо било којим граматикалним обликом, у два језика приближно иста (што одлучно перичемо, чим се тиче сложенијих и апстрактнијих ствари) — нежни печат осе%аја нотаре се више мање, ма како се трудили, да израз, у који еу уткани ти осећаји, заменимо изразом у другом језику. На том се управо оснива недостижна важност и уилив матерњега језика. Говорио човек ма десет језика : тако, као помоћу матерњега не може да се изрази ниједним од тих језика. Срце његово ипак виси и борави само на тим драгим му облицима, и то већ с тога, што се његово срце управо развијало, кад се дух почео да пуни благом матерњега језика. И кад когод зна више језика: помолити се Богу, осећаје своје саопштити пријатељу или пријатељици, речју: срце своје пзлити, у ниједном језику неће умети то потпуније да учини него у матерњем ! И кад неби био језик оружје у борби за народну хегемонију, већ с тога гледишта било би иојмљиво, што сваки народ чува свој језик као освећени паладијум. При учењу језика матерњи је језик природна ризница целе језикословне системе, и то већ с тога, што су знаци и звуци матерњега језика по времену први. Односе се араво на ствари , а знаци свакога следећега језика, који учимо, односе се на ствари или мисли тек посредно, т. ј помоћу већ познатих израза матерњега језика. Јасно је као сунце, да та посредна веза не може да буде тако јака и трајна, као оно непосредно спајање знакова и ствари. Здружити цео свет околних предмета и појава са одговарајућим знацима језика, то је тако огроман посао, да не можемо доста да се надивимо, како приближно савлада дете ту херкулску задаћу за две три (прве) године. После те три године настаје опет даљи рад спајања и разликовања, ком је цељ, да се све, што дете уме да именује, доведе у одговарајући ред. То је почетак легичкога рада, детиње суђење почиње ту да се развија. Тај логички рад траје истина кроз цео даљи течај живота, јер човек никад не доучи : али тако интензиван и видан није никад, као у првом нежном добу детињства. Да се миран напредак тог делања, које дете врши без