Školski list

128 -

клагва и пренемаже се, но сам то с тога истатсао, пгго је нагаа нравосл. вјера нас као Србе до данас из хиљаду искуптења на пут прави изводила и као такве сачувала, а њепа ће задаћа бити, да ту велику мисију меЈ^у Србима јога много годипа вргаи да нас гатити и као Србе подржава. Ово је нрви разлог, који је иотекао из чисте благодарности према нагаој нравосл вјери, а други је : да управитељ као религиозан човјек својим примјером подручнијем учителзима своје га;1оле претходи и да ученицима односно ученицама као узор религојозна човјека послужи. Ријечи много не помажу, јер су мртве, а примјер много користи, јер јс он жив. Управитељ срн. народне школе треба да је и.добар Србин. Он мора историју свога парода добро зпати, како би се у свом лијепом, али и тегаком звању историјским- истинама у згодпим приликама испомоћи могао. Ко пе зна прошлости напгс, тај ће теже позпати садаптњост, а још мучпије ће завиритп моћи у будућност народа натпег. Прогалост, садатпњост и будућност нагаа треба да су сваком Србину у оптпте, а управител.у српске птколе особито — вазда пред очима, јер су та три периода нагаа од велике важиостл. Ко о том не размигаљава, пе заслужује имена Србин, а најмање заслужује, да му речемо јонт и „добар Србин." Управител, треба да има сва својства доброга учител^а, гато се саме паставе и гаколе тиче — а која су то својства, држим да ћемо то сви знати. Осим тих својстава мора оп у пуној мјери посједовати све опе људске врлине, које измак деветпаестога вијека од иптелигентна човјека са иравом тражи и очекује. Морал нека му је вазда пред очима, ои пека му у школи, у нородици у колегијуму и у друпттву импулс даје. Огријегаи ли се управитељ птколски само о једно начело морала, одмах губи придјев ,.добар", а међу нама речено : пе заслужује ни да име „управитеља школског" носи. Добар управитељ треба да је у школи исто оно, што и добар домаћин у својој иородици, а добар домаћин, коме напредак своје куће истински на срцу лежи, вал^а да си лијепим начином, а кад устреба и стегом, потчини евако кутње чељаде, ако хоће, да му је на дому срећа и мир. Његова ријеч треба да буде закон ; ко тај закон престуни није његов. Ова два положаја готово су иетовјетна, — што вриједи за једнога, није на одмет другоме. Ко тлачи савете, а не испуњује налоге и заповиједи старијега, тај гријепти, па био он војвода или војник, господар или слуга, владика или свештеник, управитељ или