Školski list

— 149

му је немогуће кроз ту таму, укоју је ушао, проћи. У кратко: он ће р,о вољаве тајана у природи, којих битност не може опорећи, наћи. Онда вера не ће на њега противан утиеак имати, када види, да и она у себи науку садржи, која своје тавне стране има и од које ми само до врло несавршених нојмова доћи можемо. Дакле : ми требамо поучење оним започети, што је деци најлакш е и најпојмљивије. Прво се морају она упутути на њине разне потребе и средетва, која њој природа и душеван живот дају. Помоћи јој, да осећаје својих тежња и жеља опазе и једне од других разликују. Учити њу ваља, да жеље и тежње других људи са својима сравие. Представити њој ограничено немоћно и скопчано стање, у ком се она налазе и одатле доводити најотличније дужности добродјетељи, које се на њу и њине ближње 0 " то треба њој са примерима појмљиво учинити и њино ерце нодстаћи да оно изрече пресуду : шта је право и неправо, шта је пристојно и ненриетојно. Треба јој најузвишеније лепоте природе ноказати. Учити њу својства и намере вајодличнијих људи нознати. Потрудити се, да јој нојмове о реду, вештиви и мудростн представимо. Пред очи јој ставити богатства, која овде човек на земљи за своје издржавање и увеселење и за своју комоцију налази. И онда рећи њој без великог разјашњења: да је Бог свемогућ и невидим, који је све те лепоте и доброте створио и који их одржава. Деца ће ту истину врло лако осетити. Она имају темељ томе У срцу и разуму и свагда ће обоје против преговора, који би се против тога чинити могао, појавити т. ј. ако нису са свим иокварена. Бога не треба представити као строгог и немилостивог судију, који се не да намолити, него као оца, који све своје створове љуби и за њих се стара који свагда много више добра чини, него и најнежнији родитељи својо деци, — али који не осећа слепу љубав њојзи, него њиног добра ради покорност од ње захтева. Његову наклоност можемо само тако придоби<$ ако оно радимо, што је добро и право. Треба њвне осећаје разбудити и нредставмти јој, шта су они Богу дужни чинити. Рећи јој н. пр. ја видим, да ти мене волиш, јер се бринеш за твој бољак. Зар онда да нашег Оца Небесног још већма не волиш, К јега прбмиоао тебе и мене одржава ?. Све, што имамо, од Њега је и Он је свагда наклоњен, да нам добро чинии, Ти си уверен, да си за доброчинства, која ти чиним, дужан благодаран бити. Ти се из благодарности трудиш, да ми се услужан и покоран покажеш. Ти не извршујеш некоје радове с тога, што знаш,да се мени не допадају» а чиниш онет оно, о чему си уверен, да ми је пркјатно. Зар да се онда не нонашаш тако и спрам онога, од ког све долази и без којег ја и ти не би могли ништа бити ? Али на тај начин моћи ћемо децу врло лако о најодличнијим дужностима спрам Бога уверити и њу из рана на извршивање истих упутити. (Наотавиће се.)