Školski list

117

рацијом људскога рода. Оиа друга страна — умна — беше латептиа, застрвеиа мрежом, опа беше истоветпа са детињом у дапашљем времепу. Но кад би упоредили човека из прастарог времена са човеком из данашњег образованог света, света пупог знаља, који непрестанце грамзи, да достигне вршак у науци и свеколиком образоваљу : видели би, да физично развијен човек из прастарог времена стоји према дапашљем као див према пигмеју. Кад би ову паралелу повукли између људп из прастарог времепа и људи из данашљег добз и то са душевие стране, видели би данашљег човека као ФилозоФа, који носматра, проучава и чуди се простоти п пеуметности дивовој. Према томе излази, да човек није ништа иостигао, усавршавајући своје умне снаге, кад је Физична спага данас тако ослабила, те нам улева у срце страх, е ће се, идући даље, све више трошити, па и усахпути тако, да ће човек усавршаваљем ума губити телеспу снагу, без које и дух не може правилпо наиредовати, или делати у правом смеру и одређељу своме Ово су чиљенице веома важне, те према томе ваља о љима мислити и озбиљна рачупа водити. Човечапство је у ирвом прастаром времену било нросго и неразвијепо. Оно је проводило вековпма своје дане онако, како га је мајка природа учила, а она га је хранила и пеговала ЈБуди прастарог времена били су без икаквих конституција раздружени и разбацани, да раде оиако, како их је љихова памет учила. У доцнијим вековима појавила се нотреба удружеља, а овим удружељем водила се и просвета као природна носледица удружеља. Удружељем је човечство увидело потребу образоваља, јер је видело, да би и друштвени живот без образоваља био зграда сазидапа на песку, коју би и најмаљп поветарац до оспова пољуљао и са земљом сравпио. Барварско стаље у народа иовлачило се вековима и тек код поједипих парода ире Христова рођеља видимо, да се просвета одомаћила, али и та просвета не беше од користи но пароде у онште, него за поједиице, који нросвету употребише као средство, да могу лакше држати скиптар свога апсолутизма над другима — да им превласт буде у рукама Другим речима: просвета се употребљавала као средство за себичне смерове, а не као смер, да народ подигне и усаврши. Доказа за ово пмамо У старој класичној повесници Грка и Римљана. Код ових — па и других народа старога века — видимо народ једне и исте