Školski list

и ради делог народа. По ново поздравља нрисутне и жели им сретна рада. (Живео!) — Уједно приказује повереника политичне власти г. Т. ВуковиКа, комесара (Живио!) За тим позива скупштину, да, док се не конституише, у место одсутног перовође изабере привремено г. 23. МилиИа. (/Кивио !) По том председник управ. одбора Арк. Варађанин подноси извештај о раду иривременог управног одбора. Извештај тај гласи: Драга бра%о и сестре ! Протекло је више од 20 година, како је сунце слободе у нашој милој домовини осветлило путеве слободног рада и удружења за морални и материјални иробитак грађанства ; ти први зради уставне слободе озарили су и оне стазе, којима учитељство треба да пође, па да дође до свог вишег умног и моралног полета. Учитељство је схватило свој задатак, који му је наложило ново напредно доба и пошло је одмах првих година тога доба на пут удружења, да тако лактпе доспе до свога бољег моралног и интелектуалног положаја; али сви напори и покушаји на том пољу остали су до ове прилике безуспешнн. Ово је, носле 20-годишњег напорног рада на друштвеном унапређељу нашем, први пут, што стајемо на полугу ујемчене слободе и са које полазимо својом удруженом снагом, а нотпором народном, да охрабримо срце и разбијемо бриге, које су толико мутиле глсву и узнемиривале душу учитељеву само погледом на своју децу и иомишљу на њихову будућност. Та велика брига, та половина душевног нанора учитељевог скинута је овчм установом, коју смо ми Срби учитељи из архиенископије карловачке и митрзполије српске у име Божије лане 24. јула (5. августа) на овом истом месту засновали, а високо кр. уг. Министарство унутарњих послова одлуком својом од 28. јануара о. г. бр. 3667—VII. потврдило под насловом: „српски учитељски конвикт у Новоме Саду." На први поглед изгледа, да ова установа нема никакве вредности по оигату ствар народне наставе, да се односи чисто на личну страну учитељског сталежа; али, кад јој се загледа дубље у значај, показује се од големих последица на лични расположај учитељев, а то има врло велика утицаја на народну наставу, јер школа је: учитељ, то је призната ствар, а кад се учитељу мути мозак бригом за своју децу, узнемирује душа зебњом за будућност своје дечице, не може он полазити ведрим челом, веселим срцем народној деци на сусрет и не може онаком вољом и онаким одушевљењем прионути око свог наставног и васнитног рада, какав се тражи и очекује од сваког правог учитеља и настанника, а губитак на учитељевом раду повлачи назадак на народпом културном пољу, које по данашње наше прилике може да буде од неизмерних последица. А кад учитељ уз приномоћ народну са својом овако малом жртвом, као што се у овим установама прописује, сагради за своју децу сигуран заклон за њихов морални и интелектуални иросперитет: онда он полази мирном душом, прибраним мислима, свом својом умном и душевном спремом на свој свети позив и онда ће и боље и више урадити и нривредити у прилог народној лепшој будућности.