Školski list

— 170 —

0 ВДСПИТАЊУ ОДРАСЛИ ДЕВОЈЛКД. 0 овом иредмету изврсно је говорила г!;ца Амалија Чадова, учитељица на кр. виноградима у Прагу, иа учитељској скупштини држаној 6., 7. и 8. Августа. у Прагу: садржај тог важпог говора у главним нотезима је слсдећи: „Велештоиана скунштина! Кад ђак истуна из школе, а учитсљ га заиита ири одласку какав јс сталеж себи изабрао? рекне један: бићу запатлија, други ја ћу да се даље учим, трећи, бићу трговац — у обште сваки каже, да ће се ком сталежу одати а ако незна, ту га учитељ иосаветујс. Али кад би учитељ на вишој девојачдсој школи запитао своје драге ученице: шта ћете од сада радити? Једна одговори: „ништа", друга: ,,ја још незнам", а тако и трећа и четврта А и родбина им такоЈ)ер већипом не знају. У ирашким школама често се догађа, да родитељи који нреко целе године, — иа и по више година пису дошли да раснитају за евоје кћери, зацело 1,0 доћи кад им кћсри из школе изстуиа.ју. Дође отац ил' дође мати и нита: „Молим Вас с-аветујте ми сад шта да радим с-а мојом кћери ? При овом нростом питању иоглсда Вас са таким страхом да се чисто и сами забринете, како ћете им добар савет дати? — И доиста, тешко је саветовати јер родитељу теже затим, да својој кћери што бољо обезбсде обстанак. Родитељи теже затим, да н.ихова кћи зна сама себи лебац заслужити и да буде удомљена. Истина ова ствар нс тиче се свих друштвених врста а не тиче се ни у једнакој мери. Имућпи, богати родитсљи добро удаду своју кћер и тако се нобрину за њу на најприроднији и .на.јбољи начип. Најниже врсте, врсте радеиичке морале су ово нитање о удомљењу својих кћери већ да];но решити. Свака сиромашна жена ил довојка, мати пл удовица, мора знати сама о себи бригу да води, мора знати себи заслужити дебац радом у творници, на њиви, код кућо или као служавка. Али најхр1;авије стоји средња врста у погледу удомљења својих кћсри тако н. пр. проФесор, учитељ, нижи званичник или мањи трговац, мора се бринути за своју кћер, да буде тако васпитана, да јој јс могућо ссби леба.ц заслуживати јер таки отац не може никаква имања оставити, стога је врло несигурно да се така девојка можс удати. Жислим велеславна скунштино да није нужно да статистички докажсм да јо то доиста тако и да с-у том узроци хрђаве домаћо околности а и у обште друштвене околности, што већи део девојака средње врсте остаје неудатих, те се мора бринути за свој лебац и да такођер већи број удовица мора се бринути за своје издржавање и за издржавање своје деце, и то начином, њиховим сталежима сходно. Ово је веома озбиљна и преко нужна ствар с-а којом се нс трсба шалпти, ствар која изискује практичног и брзог решења. Неко мало подузеће у погледу овог решсња учињеио је кад се основало код нас у Прагу пре 24 год. „Жепско раденичко друштво" и можомо рећи да је у то доба била установљена школа за приправнице и пошто ове две школе т. ј. „женско раденичко друштво" и „учитељска школа" нружају