Školski list

— 160 —

Једног дана имаше господин Вукићевић општу историју у нашем разреду — вели тај господин — коју је почео да предаје равно у три сата посде подне. Предавао је тако красно да нит мн нит он не осетисмо кад ивби на торњу четири сата. Нехотећи га бунити пустисмо га да говори докле хоће и тако прође пет сати и дође пола шест, када се предавач трже, и погледав на свој часовник опази, да је пуна два и по сата без престанка предавао. Очевидци сведоче како је слављеник, по читаве дане до сунчева захода по школском ходнику шетајући, књиге читао, и ја, који имам срећу бити књижничаром препарандије могу потврдити, да између две до три хиљаде књига, што су у школској библиотеци, мало има, коју високопоштовани слављеник прочитао или примедбама својим забележио није. Ова огромна начитаност навела је покојног бабу Иатошевића те је о нашем слављенику рекао да је Вукићевић човек, ко'ји и оно зна што нико незна. Поред ове начитаности, која му је права ризница знања, стоји слављенику ванредан дар верног памтења на расположењу као књига прелисница, у којој ћемо и оно забележено наћи, што се већ давно заборавило. — Пошто сам тако у кратким потезима, поштована росподо и гоенође, нашег високоуваженог слављеника обележио као педагога, дозволите ми да га и као књижевника прикажем, који овом приликом и свој четрдесетседмогодишњи јубилеј слави. У четрдесетим годинама нашег народно-политичког и просветног живота настаје живље кретање, од онога доба од кад је Тодор Павловић својим новинама почео снажно да удара на Илирство, које је измислио Људевит Гај, да би Србе и Хрвате у једно стопио. ВидеЈш у томе опасност по Српство и православље, прикупи Тодор Павловић око себе ђачку омладину у Пешти, те је одушевљаваше, да чува народње светиње: језик веру и обичаје, а да у народу буди свест живом речју, новинарским чланцима и песмама. Омладина постакнута народним прваком кога обожаваше; раздрагана радошћу што је његовим заузимањем на ново отворена Матица која због неслоге чланова, дуже времена укинута беше, а највише одушевљена свето-Савском прославом, коју Тоша Павловић први пут 1840. год. у Пешти уведе, као да је тај заборављени светац народни с неба опет међу своје стадо сишао, уједини се омладина ђачка у Пешти у књижевне дружине у тежњи, да милом роду свом што боље користити може.