Školski list

51

Литерат^ре, које изводимо иред децу ради идеалнога опхођења, и који треба такођер да допринесу правилном развитку части код деце. Од ових се примера можемо надати некој користи, само у толико, у колико они очигледно представљају правилну тежњу иди правилно ценење части, или у колико они показују како је неко у тежњи за чашћу ударио странпутицом, што такођер служи на поуку васпитанику. Историја је врло богата у оваким примерима, јер је част увек играла знатну улогу у човечјем друштву, и ти се примери могу врло згодно употребити у васпитању како при позитивној тако и при негативној нези частољубља. Исто је тако и Литература богата у таким примерима. Песници врло радо узимају за подлог „част", да. покажу како она много одлучује у тежњи и раду човечјем, износећи како корисне тако и штетне последице човечјег частољубља. Али сви ти примери из Историје и књижевности, као и живи пример васпитачев, излазе пред васпитанике као нека тајна, која је скривена дубоко у унутрашњости оних личности, које им васпитач за пример изводи из историјске прошлости или из ког књижевног производа. Зашто су последице човечјег частољубља некада корнсне а некада опет штетне ? На овакова питања може одговорити васпнтаник тек онда ако је кадар да психолошки схвати последице човечјег частољубља. Са психолошким схваћањем тих последица богати се разум васпитаников, пошто му се проширује круг представа и појмова у овоме важноме правцу човечјег мишљења и тежње. Ако се психолошком схваћању придружи и правилно етичко суђење, онда осим оне прве добити, интелектуалне, настаје и друга морална добит: пример је утицао на васпитаника и допринео је правилиоме схватању и ценењу части. Код оваког посредног утицања на правилно развијање частољубља код васпитаника долазе, као што видесмо, врло тешка психолошка и етичка питања, за која се хоће извесна душевна зрелост, с тога је ово посредно утицање умесно тек у вишим разредима средњих школа. Много раније пак може се а и мора се непосредно утицатн на правилно развијање частољубља. Према суштини части, што је васпитаник може уживати, састоји се ово непосредно утицање у томе, што васпитач одаје извесно поштовање, признање своме васпитанику и тиме допуњује његово самопоштовање. Ово је у толико потребније што васпитаник сматра свог васпитача као најрасудљивију личност, услед чега највише и тежи за његовим признањем. ТТеки мисле да је отворено признање васпитачево сумњиво