Školski list

— 149 —

Недрљом и празницима треба разјашњавати деци значење одмора и светковања; не остављати их пак у недоумици и кривом схватању, као да би грешно било у поменуте дане упражњавати се у врлинама духовног живота и да усљед одмора није слободно чинити добра дела према нашим ближњима, на која нас и сам хумани осећај гони, на против треба децу саветовати, да се ти дани не провађају у неразумном весељу и раскалашном провођењу времена. Дане одмора. треба им престављати као дане аосвеКене Госаоду , а не искључиво нашем уживању. Деци треба причати одабране, лепе и њиховом схватању сходне библијске приче, тумачити им значење установљених празника и саопштавати им животе светитеља. Том приликом треба водити веште разговоре и побуђивати децу на размишљање о приповеђеном. Разуме се да се ово предузима већ у најпоследњој години домаћег васпитања, кад се дете спрема да редовно у школу ступи и то управо сачињава неку основу за религијозно васпитање које ће се у школи путем наставе у вери, даље развијати. У овом погледу има се дакле врло ограничено поступати. Поеећивање јавног богослужењп , врло је важно срество за развијање религијозног чувствовања. Мати која води своје малено детешце у храм божји, усађује му у млађану душицу страх божји, који га никада оставити неће. Кад дете види како му се мајка у храму божјем топло моли, како пажљиво прати ток светих обреда богослужбених ; кад спази множину света која мирно без разговора и галаме стоји и Творцу молитве приноси; кад види диван украс храма Господњег; кад спази где у многобројним кандилима светлуцају пламенови ; кад сагледа силне свеће где горе пред иконама, кад опази како људи приступају св. иконама, пред њима се клањају и целивају их, све то кад спази велим, и ако му неће то ништа бити јасно ипак ће му у души будити неки тајанствени осећај, неку свест усљед које ће сазнати, да се налази на неком важном месту и при неком важном догађају, неку неодољиву љубав и чежњу која ће му распиривати жељу, да у ту лепу кућу као што деца обично кажу „богину собу" — што чешће иде. По самом себи судећи знам, како може та љубав према полажењу храма господњег и у неразумног детета да се развије. Био сам дечко од четири године, те ако недељом и празником нисам ишао с „мајком" у цркву, кад је ова спречена била, морали су ми родитељи ма кога наћи да ме води, јер дома остати нисам могао;