Školski list

објективног карактера делатности запта препшпем, оделивши га од тактике. Јер док прво васпитника у спољни, друштвени живот, тако рећи страни индивидиум прилагодити жели, дотле га ово друго на унутарње самопосматрање потиче. Ирво, т. ј. делатност запта захтева од васпитатеља, да са топлом љубави својом опкружује ученика да му предочи добар плод доброг расположења, да му помаже хпто боље упознати и испитивати идеал морала; дочем брига за самоубедљиву вољу — позив је строго рекав дисциплине, тактике, при којој васпитатељ јако ваља да пази, чим у детету опази известан правац самоопредељења, да се тада досадањим деспотизмом запта уклони испитивајући постанак побуде дечје а да му даде маха, да оно своју побуду и остварити може. Своју помоћ пак нека му цружа као природно нужну услугу. Кад васпитник сам пресуђивати, по својој самоувиђавности поћи почне, рађајућу му се ту душевну моћ угушити не смемо а ни власни нисмо то чинити било каквим обећањима ни забранама. И саме примедбе нам на евентуалне некоректне поступке му тек само ту моћ могу имати, да оно само на себи поправку учини. Повратно дејство душе нам — вели Кагтап — на своје „ја" као што је то случај код дисциплине воље, тако је тежак посао, да на то васпитника ваљаном тактиком посепце привикавати морамо. При овоме деловању бодро нам ваља пазитк, да на образовање воље односећи нам се утицај индиректно само онда употребимо, када смо моћни прво на чуствовање (СгеЈић]) васпитннка делати. Она душевна моћ, која над вољом влада, оне аперцепционе — владајуће — преставе које пријемљивост рађају и они осећаји: рађају оно душевно стање, које се чуствовањем назива. Дисциплинирање по томе ваља да на образовање чуствовања индиректно утиче. Сама обука пак, из узрока што многостручну пријемљивост развија, постанак престава унапређује и осећаје побуђује — суделује такође при образовању чуствовања. Но за ово је потребан и таки начин васпитања, кога ће се делатност онда маниФестовати, када васпитник буде своје побуде према етичним условима пресуђивати, када своју жељу, вољу тек после прилагођивања етичним захтевима испунити усхте. Тада ваља да су школско и домаће вастељу и природи под директном моћи и тада га сенвитивност, оићење, васнитање и обука но највише запт у делима руководи. Но чим зрелији постаје, душевно за реФлексе моћан т. ј. на увиђавност оспособљен — приспе доба, када сам себе за предмет ставља. Сад му није више главно, је ли му пошло за руком заповести васпитатеља испунити, већ пресуђивање лично својих дела, да допадаље или недопадаље изазове. У овом добу почиње самосталност ученика, која је основана на самоувиђавности, сдободним избором испуљава побуду воље своје, које пак субјективном карактеру води. — Хербарт.