Slike iz seoskog života. Sv. 3
102 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
то питање. Али, као и Пера, она не прочита ништа у Нериним очима.
— Да иду у лов. Вели: попрашио снег, могу наћи штогод.
= Па, јесте, што вели: згодно је за лов.
И Пера и Милица погледаше је. Перу као да мало освести ово што му мати рече. Он разумеде, ама Милица ништа није разумела, а дође јој као да из свекрвиних уста чује неку пакост.
=— Шта ти још прича побратим» — упита Пера, а глас му некако промукао.
— Ништа. Прича како сте ономад ловили с Миладином, те се насмејасмо. Помисли, мајка, башта је ђаво тај браца..
— Живи баво! — пресече је Нера.
— Како је само подвалио Миладину!...
— А што се подвале тиче у томе је мајстор!
Милица је опет погледа. Пера више не може седети, него се диже и журно изиђе из куће.
Њему се чинило као да му је жишка за вратом. Из малог дворишта оде у веће, па у воће. И оде дуж воћа журно као да га неко вија.
Страшно се нешто закувало у његовој души. Он није знао шта је то, ама то му је спрљило и срце и џигерицу. Рој мисли јурну му у главу, али то беху страшне и крваве мисли. ИМ те мисли га готово смождише, прогуташе, као што талас прогута камен што га у његове чељусти баце.
Као да је неко запалио рубље и руво на њему, тако га обузе некака страшна ватра и он, не знајући шта ради, баци се на земљу и стаде се ваљати поене
Кад је дошао себи, виде читаву бару од отопљеног снега. Он се диже, рукавом обриса лице и поче се отресати. У тај мах чу да га неко виче. То је био Милан.
(Он се упути воћем право њему. Пера, да би прикрио и заварао траг, узе скидати маховину са једне старе шљиве.
= Шта радиш»