Slike iz seoskog života. Sv. 3
СВЕКРВА 103
— Ето, ништа готово. | — Гледај га! Што си каљав таког
— Пао сам. __ Ала си се ти искаљао! Ја дођох да идемо у лов, а оно ти уловио! — рече Милан и насмеја се.
Пера се само намршти.
— Шта ти је"
= Ништа.
_— Да се ниси много убио»
— Нисам.
— Који ти је ђаво те си тако кисеог Хоћеш да пдемо2 Звао сам и Миладина, али он неће више с нама.
Пера нити се насмеја, нити му одговори.
— Ја не знам шта ти је! — рече Милан и приђе те га продрма.
Пера му се загледа у очи и на једанпут дође себи. Онај поштени и искрени поглед Миланов поврати га сасвим.
— Није ми ништа — пожури он да се насмеши —_ замислио сам се нешто. Зар се ја не смем замислити 2
— Смеш, брате, ама ми изгледаш, као да ти је неко све по кући побио.
— Таки сам ја кад се замислим.
— А шта си то тако крупно мислиог
= Ето! Да ми је да ово откупим од чича Марка, па да шинем плот онуда — лагао је Пера.
—_ То би било добро! Али полако! Што је дана пред нама је. Није ни Бог света за један дан створио! Дакле, хоћемо ли у лов>
— Хоћемо.
— Е онда да пожуримо. Знаш куда ћемо» Хајде у Гаврића забран. Тамо ми се чини да има лисичја јазбина — шат будемо срећне руке!
Вратише се кући ћеретајући. Пера не затече матере крај огњишта. Милица му рече, да је отишла да прилегне, нешто јој зима. Донесе му, те се пресвуче и поли му, те се уми, Кад би готов, он оде у собу матери,