Slike iz seoskog života. Sv. 3
104 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
— Нано.
— Шта јег — рече она и диже главу.
— Ја идем с побратимом. Ако ме ко буде тражио, кажи му нека дође вечерас. Да ти није што злог — рече, видевши њен жалостиван поглед.
— Није, није. Иди, али пази на се!
= Што то» Па ја пазим!
— Ништа. Ја велим: пушка је...
И опет онај чудновати поглед, који му нагна крв у главу.
= Па ја сам и досад с пушком ишао, па ми ниси тако говорила!
— А ко си ти да ти се не сме ништа рећи! Зар ја, као мајка, не смем ништа казатиг
— Смеш, нано, смеш! Реци ми шта хоћеш!
— Тако је то! Чим се ожени, онда мати душманин! — рече она јетко, као да испљува.
Он јој се стаде умиљавати и љубити је, само да поправи погрешку. Кад је мало умири, пољуби Јену рукује
Кад је изишао у кућу нађе Милицу саму.
— Где је побратим >
= Он одјури часом до куће по пушку рече она.
Њему би то право. Приђе Милици и помилова је по образу.
— Пази! Нађи се ту око нане.
Не потраја дуго, а Милан дође с пушком и кренуше се. Милица их испрати на капију.
— Не идите ми без лова! — рече она шалећи се.
— За сваки случај, снахо, спреми ти нама вечеру! — рече Милан.
Видећи их како се шале, Пери се опет натушти чело. Не силазаше му поглед материн с очију.
„Шта им је те се овако кикоћу!“ — мишљаше, а већ се наљутио.
Кад замакоше Милан се окрете још једном.
— Баш је луда ова моја снаха! Гледај, молим