Slike iz seoskog života. Sv. 3, str. 173

ВЕЧНОСТ 158

ној браћи нашој... Кажи им, како је овде благовање, реци им, да душе не греше, да не узимају туђе животе, да се пазе и милују. Само љубав је нада свим! Она је равна Господу и сину његовом! Шира је од небеског покрова, дубља од бездана, јача од највеће силе! То је највећа сила на свету. Она везује дете и мајку, везује листак с листом, травку с травком, човека с човеком... Њена моћ — моћ је божја, она је чедо божје!... Упамти то, побратиме!..

У тај пар Илија се сети онога што је заборавио, па викну:

— Побратиме!... Реци ми ко те убиг..

Тек он то изрече, а потавне лице Бранково... Са средине свода пође кап крви, румена и сјајна као рубин, па се лагано сниза низа свод и паде на жижак у кандилу... Жижак цвркну тако тужно, као да се зајаука, и утули се... |

Наста густа помрчина... И кроз њу, као из неког амбиза, загрме тупо глас Бранков:

— Што пролисте невину крв!... Што пролисте ако Бога знате!.. Тешко мени!.. Бежи побратимеј!...

И дуну неки страшан олуј... Илија чу како се руше двори његовог побратима... Очекивао је у страху свој суђени сат... док ти га нешто зграби и понесе...

(Он склопи трепавице...

МИ

Лежао је у некој шуми под једним великим брестом... Ветар се играо са његовом разбарушеном косом... Мале челице зује око њега... Сунце је благо сјало; а завело лишће шуштало је као да тужи за данима своје свежине и свога зеленила... По свему се видело и осећало да су то последњи дани ране јесени.

Он диже главу и погледа око себе. Прво, што виде, била је једна оструга пред њим, већ презрела и опала... Он погледа даље. Шума и само шума...

„Где ли сам јаг“ — мислио је он. Напреже мисао да се сети. И сети се свега,,,