Slovenačka

24 АНТОН МЕЛИК

и Лабуднице на јужне врхове Свиншке планине и отуда преко Крке некако на Целовац, где су села јужно и источно од вароши претежно још словеначка, а северно и северозападно већ понемчена. Од Целовца иде народносна граница покрај североисточне ивице Врбскога Језера, на северни крај Осојскога Језера, и даље, по узвисинама источно од језера, према Бељаку, који је још немачки, а има на истоку м југу од градске територије већ словеначка села. Од Бељака иде граница између Словенаца и Немаца на главни гребен Добрача и даље по Зилским Алпима до близу трга Шмохора (Хермагор); онда окреће према југу преко долине, тако да је Шмохор са горњим делом Зилске долине још немачки, а све што је источно од трга словеначко. Од Шмохора иде народносна граница управо према југу у Италију, те прелази код Понтебе у талијанско-словеначку народносну границу. Ту смо, дакле, на тромеђи германске, словенске и романске расе.

Корушка Словеначка по површини и природи земље не разликује се много од остале Словеначке, од које је деле Караванке, Пеца и Стројна. Целовачка котлина је ниска, пространа потолина међу алписким планинским венцима. У леденом добу је била сва покривена великим ледницима, који су је испуњавали долазећи од запада, у средњем делу, код Целовца, до висине од 500—700 м., допирући сасвим до њеног источног руба. Зато имају брежуљци у њој карактеристичне обле купасте форме, на многим местима има морена, а између ових су језера. Услед тога је Целовачка котлина област безбројних језера; нека од њих су већ делимице отекла, или су преобраћена у мочари или баре; многа језерца су тако мала, да су обележена само на картама са врло великим размерама. Највеће је Врпско језеро, које је сразмерно плитко и због тога згодно за купалиште и летовалиште (главна су

„~— ел није.