Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 102,

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 10.

Реферати о делима понуђеним на етечај.

1. Реферат г. др. Јована Скерлића.

Прочитан на састанку књижевнога одсека 29. марта 1910. год.

На расписани књижевни конкурс стигла су Српској Књижевној Задрузи три рукописа:

1. Дишко, приповетка од П.

9. Дошљаци, роман Милутина М. Ускоковића.

3. Комшије, збирка приповедака Светозара Ћоровића.

Од три поднета рукописа свега два могу се узети у обзир Дошљаци и Комшије; трећи рукопис Дишко је једна невешта, апсолутно слаба ствар, без икакве књижевне вредности, која не заслужује да изиђе у подлистку најгорег паланачког листа.

Дошљаци су прво веће дело познатог младог приповедача М. М. Ускоковића, који се до сада са успехом огледао у цртицама и краБбим новелама. У тим његовим мањим радовима опажале су се несумњиве посматрачке способности, дар да схвати, осети живот и да жива опажања и интересантна осећања изнесе у књижевном облику и са личним акцентима. И у овоме роману налазе се све добре, уједно и све слабе стране талента Г. Ускоковића.

Роман својим предметом и начином рада

знатно одскаче од ранијих покушаја сликања престоничког живота. Млади писац је успео да причајући интересантатну историју једног младог човека верно и рељефно изнесе спољни изглед и морални живот Београда из последњих година. И не само да је оштро анализована модерна душа јунака романа, но и најразличније средине и сви пејзажи Београда ту су нацртани са успелим реализмом, и читалац који зна Београд непрестано осећа да роман није само једна обична фикција но стваран догађај који се дешава у оквиру истинског и познатог му живота.

Мане романа су: претерано и стално сентименталан тон и сувишна развученост. И на ранијим радовима Г. Ускоковића примећавала се склоност за елегичност, а каткада и плачевност. Овде, у једном делу, у којем има много аутобиографског, елегички тон је подигнут, одржаван од почетка до краја, и сва та расплинута туга која захвата све догађаје, прелива сваку страну књиге и чини утисак једноликости.

Затим, Г. Ускоковић је у свој роман унео и сувише епизода, које често са главним пред метом имају слабу везу, и проширио их то. лико колико по својој важности нису заслуживале. Стил, који је у главном књиже-

" ван, каткада се прелива обиљем речи и вер-

бализмом и понављања има више но што би требало. На тај начин роман је испао несразмерно дуг (наштампан би изнео 450 страна), и зато местимично постаје заморан за читање и даје утисак излишног трошења речи и осећања. Поред свега тога, то је дело од вредности. (Оно нам приказује живот Београда, управо живот и сентиментални бродолом једног младог дошљака из унутрашњости у престо ницу. Слика је верна и тачна, каткада ретка; јер у њој има много аутобиографског, јер су типови снимани са живих лица (тако да се оригинали могу врло лако познати), и, што је важно, београдски живот, београдска средина, београдски пејзаж ту је верно и живописно приказан. У нашој књижевности ми до сада немамо бољег и потпунијег приказа београдског живота у облику романа или веће новеле. Поред свих својих мана роман Дошљаци заслужује да буде награђен и примљен за издање Српске Књижевне Задруге, с тим да га писац обради, изостави непотребне епизоде и сувишна развијања и понављања. То је у првом реду у највишем интересу самога дела, а и у интересу Српске Књижевне Задруге, јер овако како је опширно не може изићи у једном колу.

Комшије Г. Светозара Ћоровића имају све, и то појачане добре особине овога нашега приповедача, који је последњих година више напредовао но ико, и који и даље стално и приметно напредује. Простим, одмереним и јасним цртама, Г. Ћоровић слика занимљиве људе из свога живописног места, успевајући да створи живе типове, који се не бришу из сећања. Он има ретку способност да нађе згодну фабулу, и у погледу разноликости и занимљивости он заузима једно од најбољих места међу нашим приповедачима. Анализа приповедачкога талента Г. Ћоровића већ је неколико пута чињена, и није потребно понављати оно што је већ речено и опште примљено. Он није нов човек у нашој књижевности, свој књижевнички посао схватио је озбиљно и савесно, и он ради и ствара, дајући све зрелије и савршеније ствари.

Његове Комшије су збирка приповедака, а збирке не могу учествовати у конкурсу, али оне у пуној мери заслужују да уђу у редовно коло издања Српске Књижевне Задруге. Задруга не њиме добити једно добро оригинално дело.

Јован Скерлић.

peu Bea e Ia i e asa

пође фи |

де

он а,