Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 104.

не разуму (!) око сабље колико јуне у буквару“ (18.); жандарм каже: „воли вам тај изиграти грађанина него да му дате пола Београда“ (24 6.), „очи ужарила као лисица уз кокошар“ (59 стр.) и „снаго моја ватрена“ (92). Готово свуда поређења и стара и отрцана, а нова незгодно склопљена или слаба и безизразна.

У опште узевши Дишко је слаб у свима захтевима, који се траже од угледних приповедачких дела. Причање је једнолико, описна страна занемарена, психологија врло површна и недовољна. Колико је писац био створио јасну слику у својој памети и завирио у душу својих личности, може се најбоље познати по једној карактеристичној ситници. Кад је мати његове прве прошенице полетела да га загрли, Дишко је одгурне. — Доста ако Бога знате! После тог покрета био је додао: „Она баш ништа. Окрете се тетци тако поносито као да јој бацих бунду на леђа“, па тај ред заменио сасвим супротним: „Али она као зоља — хоће у образ.“

После свега што је поменуто, јасно је да писац Дитка не може ући у ред наших признатих приповедача. Он је можда занимљив у пријатељском друштву, у коме се његово при-

чање може са доста пријатности слушати и смехом пратити, али у књизи му успех није ни довољан а камо ли велики. Његов је хумор оне врсте које и М, Савића у Даши Ђонићу, на кога Дишко толико подсећа, као да му је он био непосредни подстицај.

Како је мало задовољена чиста књижевна форма видело се и из наведених примера. Не треба се чудити ни што је тако с језиком и правописом. Тако ће се наћи чешће састављање прилога с глаголом (несмем 94), „гости“ м. госте (стално), тринајесту, четрнајесту идр., „нестаде га у народ“ (109.), „људи се провлачу кроз сито и кроз решето“ (155), „почнем их посећивати“ (51 6.), „где ћемо“ (м. куда) (80 6.), „дозвољава“ (92) итд.

На крају да поменем, како у причи о којој је реч има и неколико живље и занимљивије изведених места (у одељку „Калуђерка“ и „Ма"мине девојке“), али су она недовољна да загладе крупније недостатке, којих је повећи број. Приповетку Дишко не бих могао препоручити ни за обичну књигу Задругиних издања, још мање за књигу, за коју се стечајем више даје, али, зацело, више и тражи.

Дошљаци, роман М. М. Ускоковића. Ово је најбоље дело од оних, која су стигла

на расписани конкурс. Само то није роман, како га писац назива, већ дугачка прича о једној сентименталној љубави, развучена историја једног заљубљеног пара, од првог познанства до

— нешто више од године дана — насилне смрти

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 10,

јунакињине и јунакова повратка у „малени“ свет. Две се од крупнијих добрих одлика ове приповетке морају нарочито истаћи. То су истинитост и занимљивост. Дошљаци су од прве до последње стране верна слика нашега живота; оно мало личности тако су погођене, да се лако могу познати они, које те личности представљају; места, на којима се поједини призори дешавају, тако су добро изнесена, да таквих описа није било ни у једној нашој причи из београдскога живота. Све је пуно истинеи отуда је утисак без мало свуда потпун. Нешто ситних појединости могу се поправити, кад писац последњи пут стави своју руку на свој спис — а то је несумњиво потребно. — Занимљивост пак, крај све простоте и честе једноликости, тако је јака, да се рад увек с неким прегоревањем мора испуштати из руку.

Па ипак се ни овај рад — по моме мишљењу — не може без промене примити за оно издање, на које је Задруга при расписивању конкурса мислила. Дошљаци би, н. пр. у облику у каквом их је писац пружио — изнели више од 25 штампаних табака, а у конкурсу се тражи од прилике 15 табака (просечна Задругина књига). Они су уз то прилично развучени непотребним гомилањем једнаких или једноликих сцена, због чега је радња у подоста одељака веома успорена. И, најзад, (не помињући ситнијих недостатака) у Дошљацима је подоста слободнијих, или ~ боље грубљих места, која нису за све читаоце Задругиних издања, и којима ја на последњој скупштини изречен суд, о коме управа Задругина мора да води рачуна.

Сматрајући ипак ове недостатке за поправљиве, а с обзиром на несумњиву вредност коју Ускоковићев рад има, кад се посматра као целина, слободан сам предложити књижевном одсеку С. К. Задруге, да Дошљаке прими за конкурсну књигу, али само под овим погодбама :

1. Да се рад скрати изостављањем једноликих сцена, којих је подоста нарочито у другом делу и у првој половини трећега дела. Најбоље би било, да се та два дела споје у један; да буду, дакле, три главна одељка.

9. Да се негде сасвим изоставе, а негде ублаже драстичнија места. Њих има у првом и другом делу. У овоме погледу другој половини рукописа не би била потребна никаква измена.

3. По моме мишљењу много би боље било завршити претпоследњим одељком, стога би требало последњи („Натраг“) изоставити. Читаnai ће и без њега знати јунакову одлукуи веровати у њено извршење, а остао би под много јачим утиском.