Službeni list Vardarske banovine

Страна 6

СЛУЖЕЕНИ ЛИСТ

Број 74

НЕСЛУЖБЕНИ ДЕО

Свет. Митровић

пољ, референт Кр. Паланка

Јламењача На. ВИНОВО) 088

Променом природних услова и климатских прилика на земљи, често и увек се стварају погоднији услови за размножавање разних б6олести и паразита код човека, биља и животиња.

Доказ овоме је послератна појава многих биљних штетника, који су се тако учврстили и прилагодили, те постали права опасност по пољопривредну производњу Колике су штетности биле, као и колико је труда и напора учињено, за одређивање врсте, рода, начина заразе, мера за сузбијање, и шта све није утрошеног

Воћарство, специјално гајење шљива, било је у појединим нашим крајевима чиста култура. Појавом штитасте заши, данас је шљива на половини или трећини њене нормалне производње. Пре појаве ваши (Ваљево је извозило сувих шљива за иноземство око 1500 вагона, док 1928 год. једва свега 300 вагона врло хрђаве шљиве). Дакле, мора се бити начисто, да ако се хоће, од једне воћке или лозе да има трајне и успешне користи, мора јој се обратити нарочита нега и никад не оставити самој себи.

Болести винове лозе највероватније датирају из земаља са врло топлом климом и великим воденим талозима. Оне су пренесене са лозом на европско тле и данас се толико рашириле у разним облицима и стадијумима, да се за сваку од њих мора повести строго рачуна било у фитопатолошком проучавању или мерама за сузбијање,

Пламењача је пренесена из Америке. Први пут се је појавила у Француској године 1878, када су је установили батаничари Рјапзћоп и Мт агдећ а доцније 1880 год. она захвата све европске винограде, па преко Италије долази на Балкав. полуострво.

Према изучавању Вег, и Тош-а пламењачу проузрокује једна голим оком невидљива гљивица зв. Рјазторага Ушсоја.

Гљивица ове болести напада све зелене делове лозе па и грожђе.

Највише од ње страда лист. Кад гљивица доспе на лист (лице листа, или пак према Југа! и Ранпсази на наличје, доказано са 949) клија, и са клијањем, она пуста једну врсту влакана зв, мицелијум, на чијим се шиљицима створе округласто беличасте лоптице зв. конидије. Заражен лист, прожет мицелијумом, који исцрпи хлорофилне ћелије листа нарочитим сисалицама, добија изглед сиво-бледих пега, до-

ста програчних, које еволуцијом и преображајем гљивице прелазе у жуту боју.

Изгубивши лист резервну храну - отпада. Падом листа, грозд остаје ситан недозревши јагурида, што је узрок врло сланом вину и винским болестима.

Гљивица даље напада бобицу грозда. Бобица више страда у |! стадијуму свога развића, но ипак мање него лист, услед мањег броја стома. Зараза бобице иде преко петељке, а по бобици се појави беличаста прашина.

За време периоде „шарка“ и доцније грозд теже оболева услед веће количине шећера код бобице. Ако се у овом стадијуму наврши инфекција, знаци заразе се испоље у тамно-мркој боји и омекшању бобице, трулењу и насилној ферментацији,

Болест инфицира и ластаре. Зареза се изврши преко чланака — коленаца. Нападнута страна коленца јаче развија дрвено и корино ткиво, те се ластар ка слабијој — супротној страни накривљује и добија плавкасту боју.

Зарава и ток развоја гљивице

Да видимо како се извршава инфекција и кроз које мене пролази гљивица до поновног заражења,

Конидије су једноћелине споре 15 хиљ. од мм. које преносе болест. Када сазру, ветар их разноси и ако доспу у погодну средину, на влажан лист (капљу воде) +. 25—30% С прилепе се и после 1 час клијају после чега настаје каркоринетичко делење протоплазме и размножавање у зооспоре, округле лоптице, које доцније добијају реп, врло погодан за кретање и вибрацију.

Зооспоре улазе у лист помоћу једног шиљка. једино- кроз стоме. Продирући у унутрашњост лисног ткива зооспора пушта једну врсту влакана са сисалицама, које црпе лисне ћелије и доводе лист до бледих пега и сушења.

По нормалном развитку мицелијум — влакна са сисалицама, избијају на наличје и поново пуштају конидифоре, конидије, споре и зооспоре, чиме се зараза шири.

Као и свака друга жива ћелица, тако се и гљивица пероноспоре труди, да умножи врсту и остави потомство.

На име даљег размножавања постоје ТЗБ. зимска „јаја“ — зимске споре, постале од изгрудваног мицелијума, као резултат оплођења (Ви еих). Месеца септембра и октобра, када за гљивицу наступе неповољне прилике даљег ширења, она преобразбом стори ова зимска „јаја“ и са опаднутим листом, ветар их растури свуда по винограду, где презимљују омотана са по две јаке опне.

У пролеће при температури од 10%—12' С, оптимално 11, С, сва очувана „јаја“ клијају и стопу у стопу прате развој и кретање лозе. Из исклијаног јајета, као и код конидиофора избија стера слична конидији, али много крупнија (два пута) која се зове макрокожидија.