Solunski front : Vojno-politička akcija

40

Ђенерал Петар Пешић

била у сптању да се даље и дуже времена одуиире савезничкој солунској војсии, чији би морал, нарочито српске војске, порастао до највећег степена, а која би се сем тога и знатно појачала дезертирањем нашег људства из Македоније, насилно увршћеног у бугарску војску. Евентуално повољна ситуација на осталим ратиштима, а нарочито успех на румунском фронту, на коме операције треба да теже истоме циљу коме и солунска војска, допринела би свакако да солунска војска постигне потпунији и бржи успех. Остављена сама себи, Бугарска би извесно подлегла. Успех солунске војске и заузеће западне Македоније понова би разбуктали устанак у Србији, који је и ове године у пролеће плануо на први глас о офанзиви солунске војске. У том случају устанак би се могао боље организовати и потпомоћп одавде многим добровољцима, који и данас још траже да се пребаце у Србију. Кварењем железничких пруга и комуникација унела би се забуна и неред у непријатељску позадину и јако отежало стање појачања које би Немци тешко и споро могли слати, баш и кад би били у могућности. У офанзиви солунске војске, концем априла ове године, било је наређено да се главни напори изврше на фронту у лакту Црне Реке, т. ј. правцем БобиштеМаково —Дренска Планина и десном обалом Црне Реке ка Кавадару и Неготину. На првом правцу напада, а на фронту од 22 километра, била је сконцентрисана снага од четири •дивизије (француске, талијанске и руске трупе), укупно •око 32.000 пушака, и 250 оруђа свих калибара, што