Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

VII

тран као носилад пуног националног програма. Марко Миљанов причао је једном приликом, како је владика Раде позивао Куче, да се сједине с Црном Гором, па му је на то један угледан кучки главар овако одговорио: „Не могу Кучи из крај Арбаније одит наоколо свије Брда и Црне Горе на Котор ни саме соли да донесу, а камо ли све друго што им треба, но удримо на Подгорицу: ти с Црном Гором на половину, а ја ћу с Кучима на половину, па кад узмемо Подгорицу, та ма’ hy ти довест Куче да и’ сјединимо с Црном Гором“. Код херцеговачких главара такав би одговор био необична реткост. Ма колико били важни ти материални разлози, они су се губили пред оним великим националним. Почетком 1853.прегазили суТурци Грахово, ухватили војводу Јакова Даковића, ударили га на муке и уморили. И Црна Гора сама спасла се том приликом једино посредовањем Аустрије и Русије. Па ипак, кад су у лето те године турске власти позвале Јаковљева сина, војводу Анта,да пошаље дужне хараче, он је кратко и јасно одговорио: „да неће ништа дат’ што му не рече господар с Цетиња“. Један аусгриски извештај из те исте године каже сублизу изрично, да се у источној Херцеговини реч кнеза Данила слушала више него султанова. Без обзира на све последице, херцеговачка племена хтела су да буду уз блиског српског господара, и то само с тога, што им је он имао помоћи да се ослобоце од Турака. Херцеговачки Устанак од 1875. кренут је, као и Вукаловићеви устанци 1857. и 1861., са знањем Црне Горе. Ма колико да су у истину били тешки турски финансиски намети, аграрни неуређени односи и административни зулуми, ипак је ван сумње, да устанак не би плануо, да су вође херцеговачке добиле с Цетиња изричну и неувијену опомену, да томе није време. Колико се данас зна, ствар се развијала овако. Још од 1872. године почела је у Херцеговини агитација за устанак, На челу јој је било неколико