Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

против савета и опомена свих оних, који су.тада водили нашу народну политику. Година 1874Дбила је у Херцеговини врло тешка. Летина је подбадила, и у иначе оскудној земљи невоља је била доста велика. Закупници пореза и власти нису о том водили довољно рачуна и стога учесташе насиља и сукоби. Идеја о устанку доби, услед тога, нове и непосредније потстреке. Људи почеше о том говорити као о једином излазу. Нарочито се овог пута у том правцу истицало Невесиње, где су се месне власти и неколико домаћих муслимана понашали без потребних обзира. На Малу Госпојину, 8. септембра 1874., био је код цркве у селу Биограду сазван збор народних првака невесињског кадилука, који је решавао да се крене устанак с пролећа и да се кнезу Николи, уз формалну тужбу на Турке, стави до знања та одлука и да се тражи помоћ; Њихова депутација отишла је крајем септембра 1874. на Цетиње, и била је лепо примљена од кнеза. Уговорено је било, после извесних сентименталних сцена, у којима је кнез Никола показивао доста устручавања, да устанак почне с пролећа наредне године, али да све остане у тајности и да се за почетак свакако чека одлука с Цетиња. Кнез је, природно, хтео, да сви конци остану у његовој руци. Међутим, још те јесени дознају невесињски муслимани за те везе и похиташе да похватају главне коловође. Обавештен о том главни радник, Јован Гутић из Зовог Дола, побеже у гору; а његов случај узбуни одмах његово и суседно село Лукавац. Турске власти, после првог неуспеха, бојећи се веће одговорности, понудише преговоре.и тако дадоше времена и да се сами приберу и да о свему обавесте Цетиње. За то време догодио се у Подгорици један покољ Црногораца, који се беху затекли на пазару (5. октобра). До покоља је дошло с тога, што је један Куч, по позиву Марка Миљанова, убио најбољег Турчина у граду. Тај подгорички покољ изазва силно огорчење на свима странама,

IX