Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

81

мртвога брата једу раци у Морави. Ја сам брат човеку кога сте ви убили, и мени је немогуће да служим даље под вашом командом. Ви ћете то појмити“...

(Однесем писмо ђенералу, но Комаров ме предусрете и хтеде да ми узме писмо. Док сам се ја устезао да му га дам, изађе ђенерал и упита шта је. Кажем му да се мајор Велимировић убио и да је ово писмо од његовог брата капетана Велимировића, управљено лично: на ђенерала. Черњајева порази ова вест, узе писмо, али га не отвори, већ стаде викати: „то не може бити“ и оправи са мном Комарова капетану Велимировићу, да види Комаров шта је у ствари. Комаров и капетан Велимировић разговарали су набусито и погледали се мрко. Велимировић је кривио и оптуживао, Комаров. се правдао. Кад наступи оно дуга и мучна пауза, која обично наступа при таквим разговорима, где ни један не зна шта да почне, Комаров устаде и оде. О овом самоубиству пок. мајора Велимировића говорило се тада много у нашим војничким круговима. Једни су кривили и осуђивали ђенерала за прерану смрт једнога ваљаног официра; други су замерали покојнику за његову сувишну осетљивост. Ја се задовољавам тиме, што сам верно описао цео овај жалосни догађај, који се заврши смрћу мајора Велимировића, па нека сваки по фактима суди како му се најправилније чини.

Да напоменем још ово: наскоро после смрти мајора Велимировића, његов ађутант, Кристифор Стефановић узме осуство, оде у Београд и тамо се убије из револвора. Да ли је то убиство било у каквој вези са са смрћу мајора Велимировића — не зна се. Неки оће да знају, као да је Кристифор осећао неки терет на својој савести због мајорове смрти, што га је најпосле нагнало да се и сам убије. Но поуздано се ништа не зна. Кад сам доцније говорио у Параћину са пуковником г. Драгашевићем о смрти мајора Велимировића, и изразио му моје чуђење, да је покојни Велимировић тако јако примио срцу речи једнога ђенерала, о коме ни сам није имао бог зна како високо мишлење, T. Драгашевић ми рече: — Е, мој господине, једно читаво колено наших академијских официра васпитано је

Споменица. 6