Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

9

Загребу а нарочито Бечу. Нападима и сплеткама из Београда и Загреба није било краја. Чињена су најодвратнија подметања, пуштане су у свет и разношене међу

устанике, најгадније клевете тако, да је Карађорђевић најпосле био принуђен изаћи отворено с једном изјавом од 6 (18) септембра 1875 г. у којој одбио од себе сва подметања и ниске клевете, истичући да ону дужност, коју сада, у време устаничких покрета за ослобођењем, „сваки радо хоће да врши, примају на себе и Карађорђевићи. — Из тога... осећања дужности ја

никад не бих устукнуо да се борим и да гинем за

Мркоњић са усташама у Крајини.

земљу, којој сам дужан за све, што имам, за коју су везани сви моји снови за њену срећу и бољу будућБноет. Дође ли земан Карађорђевићи бориће се и за слободу своје Отаџбине не као кнежеви и не као војводе црногорске — јер Карађорђевићи имају права и на то — већ као прости војници у редовима остале браће своје, бораца... Нека се зна да Карађорђевићу сада није до улоге, већ до успеха народнога“.