Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

75:

— Добро — продера се ђенерал, — Скините му сабљу, напишите команданту 2. корпуса, да ја ово створење (ђен. показа руком на мајора Велимировића) дајем под суд, под најстрожеји војнички суд, нека га под стражом испрате у Београд, нека му тамо суди његов министар, ја такве жене не требам у восци.

Комаров ме повуче за руку, те стадоше обојица пред мајора Велимировића.

— Отпашите сабљу, рекох му ја — (по заповести Комарова) вас стављају под војени суд, још данас ће вас оправити у Београд.

Ја немам речи да искажем онај израз, који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића. То је била нека чудна смеша од бола, гњева и горчине, суморне ироније и тешке туге. Он пружи сабљу с резигнацијом. Још и сад као да гледам његову пружену руку, са оном светлом сабљом са лавовом главом на балчаку. Пошто предаде сабљу, мајор Велимировић опре се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто се сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу. Док се Комаров забави око сабље, ја се примакох мајору Велимировићу и рекох му полако. — У Београду нису Руси, тамо ћете изаћи пред српски суд. Он ме погледа, уздану и рече загушљивим гласом: — Све једно, мени је сад свесвеједно.

Комаров откиде лист из своје бележнице, написа на њему нешто и даде ми да преведем. Тај је листић и сад код мене и на њему стоји ово:

„Команданту другога корпуса, (пуковнику Протићу).

„Мајор Велимировић, после битке 11. августа, оставио је своје оделење, које се састојало из 6 (или 8, не може добро да се прочита) батаљона и 2 батерије и нити је могао показати где му се оделење налази, нити га је могао скупити, Услед тога десно крило наших положаја остало је без војске и повргнуто је највећој опасности од непријатеља. Предајући с тога војеноме суду мајора Велимировића, наређује да га под