Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

76

стражом испратите у Београд, где ће му се судити по свој строгости војеног закона.

„Главнокомавдујући тимочко-моравске војске, ђен. Черњајев“.

Док сам ја тражио артију да напишем ову кобну "наредбу, ђенералу Черњајеву дођоше друге лутке. Он приђе мајору Велимировићу, рече да му се поврати сабља па му се онда окрете.

— Ја вам опраштам. Идите, скупите вашу војску, и ако ми данас очувате садашње наше положаје на левој обали Мораве, да их Турци не заузму, ја вас

довече поздрављам чином потпуковника.

(Ова нежност Черњајевљева била је реакција на његову отоичњу праску. Изгледа као да је и сам осетио да је прекардашио, па хита да сувишак своје грубости заглади лепим обећањима. Но мајору Велимрови-

ћу као да није требало ништа више, јер он одговори. — Праштање није нужно, пошто ја не увиђам

моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и до сада борио без икаквих награда.

Ђенерал прогунђа нешто, мајор припаса сабљу,

обрну коња, ободе га и брзо се изгуби у шуму. То је било око 9 часова из јутра, а око подне

валовита Морава већ је носила мртво тело мајора (Стеве Велимировића. Нападнут, увређен, осрамоћен, и пред вршњацима, и пред млађим и старијим официрима, (при черњајевљевој грдњи присуствовало је доста официра) он нежан и осетљив, није могао да преживи ову поругу, где су га називали кукавицом, страшљивицом, бегунцем, издајником, и решио је да се убије у једној гостионици у Алексинцу, и тако је и написао писмо своме, брату, капетану Ј. Велимировићу. Ноу гостионици због много света није могао извршити своју намеру, с тога оде и скочи у Мораву. Тако је скончао човек, који је у војсци важио као врло ваљан официр, у грађанству као врло поштен човек, кога оплакују сви који га познају.

А шта је учинио ђенерал. пошто је својом суровом нетактичношћу дао повод једном штетном самоу-