Spor Jov. N. Tomića i A. Belića

2%

и апеловати у даном случају против њега на шири круг научника или образоване публике.

Као ни г. Стојановић, ни ја немам ништа против тога да овај наш извештај употребите како вам буде. угодно.

Што се тиче вашег другог питања, ја не знам управо како да вам одговорим. Ви сте једно место у г. Томићевом писму којим нам одузима мандате („Од мене се тражи да као штампарску грешку примим дело које итд.“) разумели као да је над њим „са стране суда части вршена нека морална пресија,... са циљем да се ви неправедно оправдате“; и нисте ви сами то место тако разумели. Ја, међутим, те г. Томићеве речи не могу никако разумети на тај начин, јер, кад би оне то значиле, оне не би одговарале истини. Како сам само ја приликом истраге разговарао са г. Томићем, то. сам само ја могао вршити ту пресију на њега. Ја, међутим, знам како су ствари текле, и знам да није било никакве пресије. Нити је пресије стварно било, нити је логично могло бити. Суду је признање г. Томића за ту штампарску погрешку било потпуно излишно; Суд је баш зато био и позват, и то позват и самим г. Томићем, да расправи ту спорну тачку између вас и њега. Решење Суда није, дакле, ни у колико зависило од привнања г. Томићева. И шта би најзад ко имао да тражи да г. Томић призна један факт (в. „Пресуду“), — један материалан факт, који је и без његова признања очигледан, коме уопште не треба признања, ни његовог, ни чијег другог #

Могуће је да су г. Томићеве речи: „Од мене се аражси“ ту употребљене у смислу оне обичне изреке: „Ја иреба да примим... Излази да ја треба да примим.,.“

Ја вам нудим ово објашњење, и толико се на овоме задржавам што видим да вам је стало да и ту ствар изведете начисто, и што се и ви сами у своме писму на њој задржавате. Иначе, ја се од своје стране враћам на оно што сам рекао у почетку: г. Томић није тим