Spor Jov. N. Tomića i A. Belića

Многим је читаоцима, из дневних листова у којима се водила полемика између мене иг. Ј. Томића, познат главни садржај ове афере; зато се ја не бих морао наново на њу враћати. То не бих чинио ни себе ради, јер је она, за све време трајања, остављала у мени мучан осећај и стално питање: зар људи од науке и просвете, којих је код нас тако мало, немају пречих и достојнијих послова, него да воде овакве полемике по дневним листовима. Али сада, пошто се све свршило, када сам хтео једним погледом и једном мишљу да окарактеришем целу ову дискусију, када сам хтео, колико се год више могло, да прозрем у побуде мога противника и да оценим корист коју његов начин рада у оваквим приликама доноси нашој науци, а још више нашим несређеним научним приликама, ја сам дошао до закључка да интереси срвђивања баш тих прилика императивно захтевају да се поступци слични г. Томићевим у будуће сасвим онемогуће. Јер за прави научни рад тражи се узајамно поверење, мирно и хладно расуђивање, а не тешка и ружна сумњичења, оптужбе, клевете и све оно што је пратило рад мога противника, у овом спору. Како је врло тешко у сваком посебном случају верификовати такав рад и показати све његове рђаве стране, сматрао сам да ће сама факша овога спора, која су врло типична за г. Томића и за људе његова кова, бити најречитији израз оним мислима које напред изнесох. Она ће показати да средства г. Томићева не могу бити више употребљена у нашој научној литератури, ни у нашем данашњем друштву, без опасности да им се утврди прави

1%