Srbadija

Сз. 1.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

7

зависио само од особига њихова склада, да се не мењаше нн онда, када би сркао чорбу или припалио смогку. Његова је уредност прешла у нас у пословицу. До душе, баба му беше Немица. Природа га је подарила разним способностима. Играо је изредно, ирошки је јахао, а пливаоје веома добро; дељао је, стругао, лепио, преплетро, резао слике по сенци> рисао воденим бојама киту цвећа, или Наполеона у плавушкастом мундуру, са осећањем свнрао је на цитри, знао је ваздан оисенарија у картама или инако, имао је доста знан.а из механике, Физике и химије, но све — не преко мере. Једини језици му се некако не даваху, па и Францески је доста рђаво говорио, У опће је мало говорио, и у нашим ђачким друштвима учествовао би више тиме, што би му мекост погледа и смешења већма ожнвела. Женскињу се Фустов безусловно допадао, — али у томе, за младе л»уде тако важном питању, не би он никад развезао дивана, и пуно заслуживаше назив „скромнога Дон-Хуана", како га другови крстише. Ја се Фустову не дивљах, у њега се ниси имао чему дивити, него сам се хвастао његовом наклоношћу, и ако се оно у ствари састојало само у томе, што ме је у свако доба пуштао себп. У мојим очима беше Фустов иајсретнији човек на свету. Живео је не другче, но као бубрег у лоју. Мати, браћа, сестре, гетке, дед, сви су га веома ноштовали. Са свима живл.аше у необичиој слози, ибејаше знан као узор рођака. IV. Једном се наканим њему доста рано, но не застанем га у кабинету. Он ми се јави из суседне собе, Фркање и плескање допираше отуда до мојихушнју. Фус/гов се свакојутро нрао хладном водом, а после би четврт часа ђимнастиковао, где је јако дотерао. Он не допушташе сувишних брига за тело, но не заборављаше на преко потребне. гИемој на себе да заборавнш, не узаври, труди се умерено!" то му је била лозинка. Фустов се још не указиваше, кад се од једном спољашња врата од собе, којој сам ја био, широм отворише, и уђе човек у мундурном Фраку својих педесет годнна, кочоперан, покрупан са очима као млеко беличастим на мркоцрвеноме лицу и чигавом капом седе кудраве косе. Човек тај застаде, премери ме, развали своја велика уста и засмејавши се металским смехом удари се кијачки шаком са страгу по ногама, при чему високо подиже ногу напреда. — Пван ЂемјаниК? запита иза врата мој пријатељ. — Да, он баш, одазва се дошљак. А шта је то с вама? облачите се? Да! да! (Глас Ивана Ђемјанића звучаша као н смех му нешто металски.) Ја, рекох, да с вашим брагом сахат држим, ма, знате, озебао је, све кија. Не може ништа да ради. Тако ето сврнух ма.н> вама, да се огрејем. Иван се Ђемјанић опет засмеја тим истнм чудним смехом, опет се шљапи по ногама, да све пуца, и машивши се тиарене мараме у џепу, громко се исФрка страшно иреврћући очима, на пљујући у мараму викаше колико га је грло доносило: ћфу-у-у-у. Фустов уђе у собу и пруживши нам обојици руке запита нас, не познајемо ли се. — Не, никако не, тај час загрми Иван Ђемјанић — ветеран дванајесте године нема те части. Фусгов рече најпре моје име, за тим, показајући на »ветерана дванајесте године" рече: „Иван Ђемјанић Рач, учитељ . . . . , но, разних предмета." — Да, да, баш разних предмета, прихвати г. Рач. — Шта све нисам, боже благи, учио, па још и сад не учим! И математику,

и ђеографију, и статистику, и талијанскокњиговодство, ха—ха—ха— ха! и музику! Шта? ви сумњате, милостиви господине? окрену се у један пут мени. — Питајте Александра Давидића, како вам ја особито свирам на Фаготу! Какав бих ја у прогивноме случају био, Бохемац, 1 Јех то јест? Да господине, ј сам а Чех, а родио сам се у — старом Прагу! Збиља! Александре Давидићу, нешто се слабо дајеге виђати. Свирали бисмо један дует .... ха—ха! Ираво! — Ономад сам био код вас, Иване Ђемјанићу, одговори Фустов, — Па то ја и велим да је давно, ха—ха! Када се г. Рач смејаше, беле очи његове некако чудно и непрестано бегаху с једнога краја на други. — Ви се, млади човече, видим, чудите моме владању, обрну се опет мени. — Но то долази отуда, што ви још не знате моје комплекснје. Ви ћете се известити о мени од нашега доброг Александра Давидића. Па шта ће вам рећи? Рећиће вам, е је старац Рач простак, Русак, ако и не по крви, а оно по духу, ха—ха! При крштењу назваше ме Јован Дитрих, ал надимак ми је Иван Ђемјанов! Што на уму то и најезику, срце ми је што но реч »на длану, и не знам за те којекакве церемоније, и не ћу да знам! Ал шта сам ја узео ту ваздан? Дођите ми које вече, па ћете видети. Моја баба -— жена то јест — тако је исто проста. Хоће нам накухати, напећи . . . пропаст! Александре Давидићу, није л' тако? Фустов се тек осмехну, а ја оћутах. — Не гадите се од старца, дођите, продужи господин Рач. — А сада .... (ту извади громоран, сребрни сахат нз шнага, па га поднесе избеченом десном оку.) Најбол>е ће, мислим, бити, да одлазим. Друго ме тиче изгледа . . . Враг би ме знао шта тог учим митолођију, да, да, бога ми! А далеко живи, лола један, код „црвене капије!" Ал све једно; одвућићу се и пешке, не да се брата окачити; молимвас, отишло би извошчику (кочијашу) нуннх петнајсст капејака. Аја! у џепу нек остану! Ха—ха! Извин'те, молим, имоспане," док се не видимо! А ви млади човече, дед сврните . . . Но? Да, јест боме, мора се дует одсвирати! загрми господин Рач из предсобља са лупом навлачећи каљаче, н посљедни му се пут заори металски смех. V. — Да чудна човека! обрнем се ја Фустову, који се међу тимвећ латио тоцила. Није ли странац? Тако рђаво руски говори. — Странац; тек се пре тридесет година доселио у Русију Мал' те га није 1802 године какав кнез довео из туђине . . . за секретара ил' ће бити пре за послужитеља. А руски говори посве рђаво. — Тако некако ошгро, све одмршује, и замршује, умешам се ја. — Но да. Тек само врло неприродно. Они сви тако говоре, ти порушени Пемци. — А да није Чех? — Не знам; може биги. Са женом говори немачки. — А што се назива ветераном дванајесте године? Је л* служио у војсци? — Каква војска! Кад оно Москва гораше, он је у њој остао н изгубио све своје имање . . . Ето то му је сва служба. — А за што је остао у Москви? Фус тов је једнако брусио. — А бог би га знао! Слушао сам да је био наш увода; ал биће, — то је измишљотина. Него да му је држава штегу накрмила, то јесте. — На њему је мундурни Фрак . . . Он, сигурно служи?

— Да. Предаје у кадетском корпусу. Државни је саветник. — А ко му је жена? — Овдашња Немица, кћи кобасичара, месара . . . — А ти често њему одлазиш? — Одлазим. — Но, па? Је л' код њих весело? — Доста весело. — Има ли деце? — Има. Од Немице троје, а од прве жене сина и ћерку. -— Колико је година старијој ћери? — Двадесет и пет. Учинило ми се, да се Фустов јаче клупи пригнуо, точак као да се брше вртио и шкрипао под одмереним притисцима ноге му. —- Па је ли чему? — Како коме. Јице јој је дивно, а и она је сва . . . дивна особа. — Аха! мислимја у себи. Фустов је продужио свој посао са особитом ревношћу, н на свако моје даље нитање одговарао би мумлањем. — Морам се упознати, одлучим у себи. VI. После неколико дана одем заједно с. Фустовим господину Рачу на посело. Живљаше у дрвеној кући са великом авлијом и баштом у кривој улици норед Пречишћенскога булвара. Он изађе пред нас у предсобље, сретнув нас оним својим громовитим кикотом и лармом, одведе нас одмах у гостинску собу, где ме престави громорној госпођи у тесној хаљини од камелота, Еленори Карповној, својој жени. Елеонора се Карповна за прве младости за цело одликовала тим, шго Французи, не знам за што, зову пкрасотом ђавола" т. ј. свежином; но када се ја е њом упознадох, и нехотице те је опомнњала на добар комад говеђине, који тек што је месар мегнуо на чист мермеран сто. Не рекох без намере ј -чист " ; не само да ми домаћица долазаше за узор чис/готе, него ти се и све у кући око ње нешто сијало нешто блистало; све тије изрибано, углађено, сапуном измивено; самовар је на округлом столу све горео кано жеравица, завесе на ирозори, убрушчићи, све се коврчише од силнога скроба, а тако и хаљинице и кошуљице четворо деце господина Рача, која су ту седела. Свако ти је здепасто, урањено, шире но душе, пљунута мати, са грубим 5 снажним лицем, са зуловима и лепо одсеченим ноктима. У свнх четворо нос нешто стињен, усне чисто надувене, а очи малецне, сиве. — Ево и моје телесне страже! повика господнн Рач мећући своју тешку руку редом на дечије главе. — Коља, Ол.а, Сашка и Машка! Овоме је осам, овој седам, овоме четири, а овој пуне две године! Ха—ха—ха! Као што изволевате вндети, ми са женом не зевамо. А? Елеонора Карповна? — Ви вазда све тако зборите, рећиће Елеонора Карповна, па се окрену. — Па је својој дерлади надела све руска имена! продужићегосподин Рач — па, молим вас, све ће их покрстити у грчку веру! Бога ми! Нека ме одмах ђаво носи, ако она код мене није Словенка, ма и ђерманске крви! Елеонора Карповна, ви сте Словенка је ли? Елеонора се Карповна расрдила. — Ја сам дворска саветница, ето шта сам! И онако чини мн се да сам руска госпођа, а све што ћете сада говорити . . . — Т. ј., како она љуби Русију, за чудо! нрекине је Иван Ђемјанић. — Ха—ха! — да се све земља тресе. — Но па шта? нродужи Елеонора Карповна. — Да богме, ја и волим Русију, где бих иначе могла доћи до титуле саветнице? Па