Srbadija

Св. 3.

ил боље рећи плаФОну подигне, Милева је већ клекла, у исти је ма лаћман тако тијо пољуби, да нико ни не примети, изгледало је као шушкање, и тек што се видло како је Фрајла пређе скупљене усне мало у нормално стање растегла. Фрајла Милева не ће момка, већ баци пред арендатора, који је као дете пољуби, но он после опет баци пред госноћу Фему, и кад клекну, арендатор најпре намести бркове, па пољубац пуца, а одзагрљаја и чемер би прошао. Дошао је ред и на доктора. Наиђе на шнајдерку, он дебео, она сува, крајности се састављају, кад је клекнуо, а он од дебљнне дахће, па кад је шнајдерку загрлио сво јој лице са својим подвољком заклонио, тако је изгледало, као кад при помрачењу месец сунце поједе. Тако је то ишло редом, па ни Глађеновић није остао напразно, већ је у пркос Фрајла Милевн све сеје обиграо. Сад је већ крај свему, разилазе се; лаћман прати господарМаксину породицу, арендатору свирају марш, омладина још мало попева, па онда са пратњом музике оде у гостионицу код „лисице" на појутарје. Тако прође „пургерски бал." (Продужиће се.)

СИРОТА БАНАМНКА.

Од Ћуре ЈапшиКа. (Продужење.)

иша је падала пљуском, са високих стреја, јурила је вода, а на пољу по улицама, пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана; по декад би се задрмало и само началство, кад таласи са неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. А моја болесна девојка са уздркталим гласом рече:

— Опет ће бити — глади! Сирота!... После се лагано издиже, и мирно са оним меканим гласом, приповедаше тужну приповетку несрећнога живота — Као кроз сан, сећам се њега, мога оца, сирома! беше вечито болестан, свако јутрои вече, доносила му је моја тетка млаке воде, с њоме је испирао ране, које је добио четрдесет осме године, после их је облагао мелемом, који му је добрамоја тетка— могла бихрећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала, а кад би га рана заболела, шкринуо би зубима, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, нотресао је свакада, бол њезинога брата, кога свом снагом л>уббл^аше; он је уздахнуо; аона је клелаМаџаре, тако грозним клетвама, да кад би их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече! Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога, никад не могу заборавити; побледилајби као лист хартије, и онако тек нолугласно говорила је за себе: — Проклети! убише ми мужа, подмуклн исн! а ломну снагу брата мога, нзрешеташе са куршумнма; опет из потаје, опет подмукло! Проклетници!!! — Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села, туда су често пролазили Маџари; мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора, и гледаше у једну стару захрђану пушку, песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију њего-

вих, а послему је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале — ко зна шта је у тај мах осећао? Ал уздисаји беху му тешки, а израз лица, беше сличан рањеноме лаву: — И још смеју да прођу поред ове наше јадне колебице — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом — а три пута су је крвници палили , ову јадну тековину мојих дедова. . . Ох, боже! Оће ли доћи дан? оће ли доћи час? . . . И његова сува рука, лупаше не милостиво по рањеним гру дима. Ја сам стрепила од стра, а тетка му уливаше наду у рањене груди: — Доћи ће дан, доћи ће и час освете! видићемо и ми, како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба! Видићемо их ноннжене, побеђене и поништене те угњетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске . . . — Преко бледога лика родитеља мога прелетио би тужан осмејак: — Никад селе! никад! .... .)а ћу умрети . . . — Сирома отац, осећао је, да ће скоро дан иокоја доћи, дан вечитога мира. — У гробу је вечита тишина! је л' те пријатељу? онде је мирно, немо — говораше јадно девојче жалостивим гласом — и ја ћу умрети, али са мном не ће нико заплакати ... Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими, по глаткоме снегу котрља? Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима — иа му је и оно милост, кад га неки сиромашак за огрев упогреби, умире бар с уверењем, да је некоме користно А ја? . . . . Она је ућутала, сирота! а по увеломе лицу заиграла је румен, која се кадкада виђа и на образима умирућих. — Да, да драги пријатељу, рече она као што је сирома отац мој у томе тужном часу боласвога прорекао, тако је и било: — Беше некако Марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви; тетка ми се лепо обукла; на њојзи чиста, сади кошул,ица, на глави црна свилена марама, са белим пегама; а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, аљина загасито жута са танким белим пругама. и на мени чиста кошуљица, а огац ми метуо око врата црну пошу са крагким, еитним Фронцлама, нреко поше су падали чисто, бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле, са белим округластим дугмнћима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке, лепо је притегао црним кајшима. — Може неко доћи, Маро, рече тихо мојој доброј тетци, празник је, а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам .. . Е, баш сам жељан л.уди и света! . . . Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио? Има ваљада две, три недеље, какс нам није дошао? . . . То вич' Маро, није лепо од њега! А ево н сама знаш, како смо живилн, ни два рођена брата нису боље! Кад се оно дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевалн . . . А за гнм дубоко уздахнувши додаде, сирома! А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својнм леђима изнео из битке . . . 'Гек, свакако мислим, да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице тако су ме сви у кући звали — отрчидоСиме бербера, пољуби га у руку, н реци му, да донесе своје маказе и бријачице, да се мало уљудим. Ја сам га послушала. Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрнкасте марамице, свој жути тасић, а мој отац доити једну малу троногу столичицу, иосади се на њу, и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено: — Не ћемо се дуго бријатн мајстор

Симо, не! баш сам се ових дана гледао у огледалу, рече снрома, ал као да нема прилике, да ћу те много мучити. — Каква мука браг Обраде? Оцу ми беше нме Обрад — каква мука човече? Само дај боже здравље! а ласно ћемо за то! . . . Та кад смо победили Маџаре, на толико места, па кад је оно Башахид горео . . . Хе! . . Хтеде мајстор Сима и дал.е га говорн, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. — Оћемо ли и косу обрезивати? занита га мајстор Сима. — Режи! мајсторе, рече отац . . . Мајстор узе маказе, па их одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна; један прамичак, падему баш на крило, отац га сирома узе, загледа се у њега, посматраше га, иреврташе у сувим рукама, иа некако не весело проговори: — Пре неких времена, беше и ово врано као зивт, а сад је побледело као и лице, што сам га јуче у огледалу видео .... Кажу, бог5 . . . Божија воља! . . . А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз телО' продере . . . Је л' и то божија воља! . . . МајсторСимо, јесул' и тебеМаџари поробили?... — Јесу брате Обраде, рече мајстор Сима, читав су народ поробили, проклетници !.. Видила сам, како су мајстор Сими у рукама маказе задрктале, и поред свега што јемајстор Сима радо говорио и приповедао, ућута се замишл>ено; а после полугдасно рече: — И видипј братеОбраде, каквонастаде време, да нам опет они суде? . . . — Јест, рече отац: победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!.. _ Је л' правда то? . . . Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди са столицом. Мајстор Сима седе, а тетка донесе у једно стакоце комадаре па га понуди: — Пи' мајсторе! Мајстор наже стакленце, па се окретемоме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: — Спаси бог брате и комшијо! . . . Али времена нролазе, а сваким даном све црња и лошија долазе! . . . пре нас газише Немци, а сад и Немци и Маџари . . . Ти већ слабо куд. идеш, болестан си, није ти ни замерити .... Ал веле, да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре, да је Маџар!... А пријатељ Макса шнајдер, још ми је и то казао, да га познаје, па вели, да је и он од оних, што су палили Кекенду. . . . Но већ то је међу нама речено! . . . После тога говора, узе своју качкету и спремаше се да иде, отац му нуђаше зауслугу два грошића: — Узми мајсторе, не ће бити право бадава да газиш блато. — .Људи смо, рече мајстор, данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени . . . Збогом брат Обраде! ... Отац и тетка се ућуташе, беше им нешто тешко насрцу, а ја сам седила на банку, довруђе пећке, и слушала сам мирно како мачка преде .... Боже мој! . . . Онда сам сејош умела и насмејатн, а сад? . . . Тако ми седимо; а испод астала диже сс псето, дође до врага, узћули уши , н стад& режати. — Иди, види које? рече ми гетка, ал у тај мах се огворише врата, и уђе усобу чича? Марко. — Добро, ге се и ти закани! . . . Е, е! » ди си ти човече? . . . — БожсОбраде, на великој смо ти муци? све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемнра, градимо поред Тисе долину (насип). — Тако је то! јуче пушку, а данас ашов и лопагу! рече отац. А чича Марко продужи-