Srbadija

106

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку,

Св, 5

рачун од господара, да ће бити осветник, па га је немилице клао и черечио! И најсветије што беше Србииу, све душман погази веру, закон ипоштење . . . — Крвава игра душмана преврши меру, узмути се душа у Србина са тешких јада и невоља: иСрбин хтеде да махне изломљеном снагом, да у очајничкој муци скрха љуте ланце Ко зна да ли му се за тад не би скрхала снага о тих окова, да се не поузда на једног вођа свог, који га и у оним часовима, кад смрт беше играчка нехте оставити, Србин поверова све своме вођи да се он брине, па опет ућута. Ма се нађе Српчади у којих јади превршише меру, па макоше у врлетно и кршно стење и гудуре, да свете себе, своје и своју згажену браћу, да бране роба од господара. И ево залиста гора, зацвркуташе тице, запева и славуј мали, а Србин чисто дахну душом. — По шумама и кдисурама појавише се неке слике, као сени, што их човек вмди али бахата нм не чује. Слике наоружане од зуба до ногу. Те се слике крећу једним правцем, али их за час не стане, па се опет укажу, а бисгро им око вазда гледа једноуг правцу са тих клисура — гњизду душманина Београду; гледа у равницу па успламти гњевом и осветом, рука им се маша јатагана, ал' се брзо враћа да нх одсев ножа не изда душману. Душман задркта од тих слика, а Србин се у дну душе зарадова, јер добро сазнаде ко су те слике. Већ многа турска мајка закука, један по један нестајао је, понор их је црни гутао. Колико и колико те слике одклонише самртне муке и ударе ножа са српских груди, колико сачуваше невину одојчад на грудима и у утроби јадне мајке, те душман зазебе од њих. . Једно ние довол,њо беше да душману поквари агајиски санак и уживање .... Арамбаша Иво беже страх за њих. Душман се спреми и те слике и њина вођа да смакне са света . . . . Ал се превари, јер не беше вичан муци, кршевима и врлетима, те их многе амбиз прогута. То распали беснило у душману, и он стаде да се свети над слабом децом и јадним старцима. — -— На иропланку једног виса а на студеном камену, седи човек — увијен у дугу тешку кабаницу, испод које види се оружје, — гледећ' с виса доле на друм, као да на неког пази, јер му око и не скреће са те доље. А кад му се отме поглед у равницу, онда сав успламти гњевом јер види остатке од огорела селца, што га душман попали. На један мах звизну, а кад не доби одговор он опет звизну, али никаква одзива. Он хитро скочи, па наже у шуму, и у часку га неста иза грдних растова, па се опет указа, хтеде да звизне, ма кад спази човека, он пође лакше, а кад дође до човека што сеђаше на камеиу он стаде .... Човек га м не спаии, ми;ли га беху занеле, а ко зна за чим и куда. Оборене очи к' земљи не мичу му се, као да тамо траже ојађеној души лека Човек што дође нехте да га трза нз тог заноса, али му се једанкамичак измаче испод ногу и одкотрља у дољу. Човек се на камену прену, маче руку за нож, али кад спази преда се познатог он рече: — Обраде, нма ли чега новог? — Ништа арамбашо. — Је ли се Јово вратио? — Мало час — не нађе ништа. Иво, јер он то беше, поћута мало па уста, а оружје сво у срми засја му испод огворене кабанице. Погледа у дољу; уви се јаче у кабаницу па пође напред, а за њим

Обрад, Кад дођоше до једног отвора у стени њему се стушти лице, помисао да мора овако да се крије и склања, увреди му понос, али не рече ништа. Ућоше у пећину. На средини буктела је ватра, а око ње седело је до 20 лица разна погледа, одела и година. Сви устадоше кад Иво дође, јер шговаху вођа, који им у толико прилика показа своју челичну вољу и снагу. Иво заста, погледа их редом па онда рече: „Зар Јован није отишао?" Једна крупна људа одговори пније харамбашо." Иво приђе ватри, скиде кабаницу па је простре и леже, па се загледа у ватру, а мисли му се отеше Гледаше тако подуже, онда се уви кабаницом, натуче вес на очи, као дахтедеда сакрије мисли, што му душу обузеше у том тренућу. Мали пламен сетио га је на изгорело селце, на покољ . . . . и он се занесе помишљајућ' на оца и Лепу Л>уди његови не чуше никад од њега ни једие речи о неговој вереници, ма ипак га неколико пута издаде и лице и глас, али нико да му је реко речи, ил' што није смео, или је штовао јаде, а и занос његове душе Та пгговали су они човека који заборави и на свој живот и на своју срећу, те се вину с њима у ово кршно стење да нејаког брани. Само је његов побро Јанко знао за што га често нестане, за што се кадкад удали од својих људи, али је и он ћутао. Од толико људи па ни лаган шапат да се не чује! .... само полако што ватра избија све већи пламен.—Њихов вођа ко зна дали спава, ко зна какве му мисли облетаху душу у том часу. Сви се окренуше отвору. Из мрака указа се крупна људа дуга опаљена лица, а немила погледа ..... прође мимо седећих људи па приђе једном у углу, саже се те му пришапну нешто. — Има ли их много, рече човек што сеђаше, очевидно весело. — Има их једно десетак али Јанко, реци одма Иви, јер им треба помоћи, Јанко одма уста и приђе Иви. — Иво .... побрагиме .... Иво се трже, подиже кабаницу с лица, па жустро а и мрко погледа Јанка, као да хтеде да му пребаци, што га у сневању узнемири. Поцрвенеле очи беху сведоци неспавања. — Десетак гаваза паде у село испод стена, треба их пресрести. Иво као опарен уста, а на лицу му се изви горак осмеј. Ти побратиме остани ту, а ја им одох у пресрет, — даде знак момцима, и ови журно устадоше, и свак се прихвагаше ножа и дуге пушке. —Изабра њих десет па се крену, а с њима из пећине пође и онај човек што до час јави Јанку за ове изелице и крволоке .... — Јанко, ма за шго нас арамбаша не води, рече један мргодећи се, — Као да смо ми жене, те да се бојимо смрти, додаде други. — Та ономад сте били, па оће да вас штеди, рече Јанко. — Бога ти Јанко, за што је наш арамбаша тако замишљен? Често се склања од нас и нешто смишља, лице му је мучно, као да жали неког, а? — Его оно пре кад га видо крај одронка једног, ђе на камену седи, једва сам га познао . . . Чудан човек! .... Јети као махнит уватру, први је свуда, душман се склања његове руке и ножа; — кад се покрвимо, лице му се чудно мења, ножмууруци игра као перце,... страх га је погледаги .... Акад је опет сам, тако је миран, изгледа да му је нека туга и

брига скрхала снагу сву; па од куда све то Јанко? — Бринесе за вас, за ојађену браћу,рече Јанко. Исгина није шала, узет' људе на душу па их повест' у смрг, али душман нас и онако коље као стоку, пабоље и овако гинут' ео на коцу . . Али чини ми се, да се он сећа још своје сеје, а бога ми и своје веренице. . . . — Може бити, рече Јанко туробно. Е, а има чега и да се сећа, заиста је дивна, видох је пре неки дан кад са њиме бијах му старцу у кући. — Малена чета Ивина силазаше полако низ врлетно стење, без икаква аваза, веругајући се с камена на камен, да их радознало око не спази — Кад сиђоше у равањ, Иво угледа малену гомилицу друмом. Познаде гавазе па плану гњевом. Окрете се људма и даде им знак, и њих неста на разне стране, као да утонуше. — Мркша, остани код мене. — Оћу харамбашо, рече Мркша па узе да увија бркове у знак да је задовољан па онда додаде: „Та пасја вера баш мисли да нас угњави, али ће га многи мајци закукаги. — Пст! Мркша .... Друмом се зачу песма и шаркија..... Мркша бих укинуо с гласа певца, разлупао бнх му на стотину комадића шаркију, ал' не смеде од Иве. — Божја ми вера арамбашо, та у гомили има и наше браће, . . . гле и жена и деце Иво опази међ 'Гурцима и повезану руљу жена и људи, па уздану помишљајућ како их душман води на клање. Јадно робље погло главу, па ћутећки корача напред све брже, јер му трострука камџија не да стати. Голо, босо, умрљано прахом и крвљу што му цури од удараца. Бледо женско чељаде што иђаше уз мајку, уздану горко, погледа небу, и нехотице викну болно .... Иво брате где си. .... Иво .... зачу се из изломљених груди јадног робља. — КакавИво? штене једно, викну гаваз па ошину девојче по образу, да га крвца обли, трострука камџија остави белегу на лепом лицу несрећног девојчета. Оно писну, али опет ућута Иво шкрипну зубима. — Звизну лагано, и људи као да из земл>е изникоше, створише се преда-њ. Кад дам знак онда удрите, рече Иво, па сложи стару крчалику. .... Пушка плану, а тане засвира самртничку песму, у којој се изгуби песма Турчина бесна, устави му речцу у грхоцу, разломн му груди и — он се стропошга. — Пазите на робове, рече Иво, па шчепа у једну руку малу пушку, а у другу јатаган, па јурну на друм. — Станге штенад турска, . . . ево Иве арамбаше! и првог из пушке уби што му беше понајближи. Иво! . . . Иво арамбаша! зачу се са свих страна. Из хаЈдучких пушака осу се ватра. Кланац чисто се од јеке проломи. Од душмана осташе двоје троје, познаше Иву, па се препадоше, напустише робље па јурнуше кроз кланац, оналив' неколико пута из кубура, те убише два младића, и једног хајдука ранише. — Нн један да не изнесе главе, викну Иво. — Мркша, удри оно псето што на коњу побеже, само добро мери УДЈш ! Мркша сложи пушку, загледа душмана па окиде .... Вранац крочи неколико пута, па као бесан јурну стрмоглавце у провалу, заједно са Турчином. Хајдуци одрешише робље, а оно паде па колена благодарећи Богу, Иви и дружини његовој на новом животу. Стотииу и сто-