Srbadija

Св. 8.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

173

Шга је дадо ТЈокн повода, да баш тако свирепо са Саликом поступа? То је загонетка коју треба решити. Где су оне задате речи?где су заклетве, положене на „Фрајмузики" у Новом Саду, због чега је од касапа страдао? ГлађеновнК је био човек мекана срца. Побојао се да ће га плач Саликин победити, па је испред тога плача побегао. Могао је стари спомен оживити, то би му могло због „партије" шкодити; за то је волео силом се показати жесток. Јер све је бадава. Он собарицу Салику већ не би могао узети. Но да једаред за свагда с њом прекине, напише јој ово писмо: „Ап Ла 8<;ита(31 8аПка беПп^ег, роз!е гез1ап1:е аћги^ећеп Бајт Неггп 8е1)аз(;1ап Бгепкоуап, 8{ис1еп4 ипс! Кисћезеп^ег. Рез1:, 1>а1 <3ег ^гПпзћ пјсћ! ка^оНзће Шгће. Мет Негг к1орЛ т(; тег Гиг 1аеп, 81 вап ћо1к а 8ћш1ас11 ипс1 1ћ у Ш <Зок(:ог зауп. Кетз тјг Кић, ез к1ћ( §пић јига(еп ипЈ зо1(1о1еп, т!г ргаићепз 1111 тећг, уе§; тајпег кепепз аисћ (1еп Иејзћокег ћајга!;еп. Салнка мене више видит не ћеш, а<1е аи^ етке1(:. Сгјока уоп 61а(3епау1сз, тапиргорг!а, 1т Мопа1е Арп1 \ г 1гс1 зћоп кугиг^ зет." Кад је Салика то писмо добила, није више ни пдакала, него га је поцепада и бацида у ватру. Гдађеновић пак казао је Дренковану и Дренкованици, да се више с њим тако не шале, јер ће он то као увреду узети, и не ће се више никад с њима разговарати. (Продужиће се.)

ЛАРАБИЈАТА. Од ПАВЈ1А ХАЈЗЕА.

Сунце се још није родило. Над Везувом се спустила сива магла, која се чак до Напуља ширила и варошице на морској обади покривада. Море је било мирно. Ади на марини, која је под високом сорентинском обадом у једном уском задиву смештена, ишли су већ рибари са својим женама да превуку на обалу чунове с мрежама, које су преко ноћи за риболов раширене биле. Други су опет опремади своје барке, угађади јадра и износидн весла из сводова, који су дубоко у стену удубљени и решеткама затворени, јер се ту бродарска Мипамаие опрема преко ноћ остављала. — Нико није био беспослен; и старцн, који нису више возиди по мору, помагади су извдачити мреже, а по где-где стајада је по која бака с вретеном у руци на равном крову, иди се са унучадима занимала, док јој је међу тим кћи своме мужу помагала. „Видиш Рахило? ено нашег попа", рече нека бака једном девојчету од својих 10 година, које је поред ње вретеном махало, „баш сад удази у дађу. Антонино ће да га превезе на Капри. 0, пресвета богородице! како неиспаван изгдеда наш господин!'' — И за тим нокаже руком на једног малог умиљатог свештеннка, који је у барку баш седао, по што је најпре своју црну мантију пажљиво подигао н преко дрвене клупе прострво. Сви на обали прекину посао, да виде како ће се свештеник кренути, а он се лево и десно љубазно клањао и поздрављао. „А за што иде он на Капри, мајко? -1 запита дете. пЗар тамо немају људи свог свештеника, кад нашег позајмљују?" »Не будали," рече бака. „Имају их доста, и најлепших цркава, па још и једног пустињика, кога ми немамо. Ади има тамо једна отмена г^спођа, која је дуго овде у Соренту живеда и која је бида јако бодесна, па је попа морао често ићн к њој, кад су мисдиди, да не ће ноћ преживети. Ади пресвета богородица јој поможе, те је оздравила и могда с^сваки дан купати у мору. Кад је одавде подазида тамо преко на Капри, поклоннла је лепу гомилу дуката на цркву и сиротињу и није хтела пре огићи, док јој попа не обећа,

да ће је тамо посећавати и да ће је исповедати. Јер то је за дивно чудо, што она о њему мисли. А ми се можемо за срећне држати, што њега имамо за свештеника, који врлине има, као какав вдаднка, и за кога се и ведикаши распитују. Да га Бог поживн!" На то махне с руком чамцу, који се баш хтеде од обале отиснути. „Хоћемо ди имати деповреме, синко?" запита мали свештеник и погдеда сумњиво к Напуљу. „Сунце се још није родидо«, одговори бродар. »То мадо магде ће дако растерати." „А ти весдај, да још пре врућине стигнемо." Антонино баш ухвати велико весло, да барку отисне, али у тај мах застаде и погледа на високи стрми пут, који од варошице Сорента к марини води. Горе се указа једна девојка витког стаса, која је преко камења хитида и марамом махала. Под пазухом је носила један завежљај, а одело јој беше доста сиротињско. Али је ипак имала скоро отмен, само мало дивљи начин, да главу на. траг држи, а црни курјук, који је преко чела савила, стајао јој је као дијадема. „На шта чекамо?« запита свештеник. пЕно иде још неко овамо, јамачно хоће на Капри. Ако ви допустите, оче — за то не ће спорије ићи, јер је то једно младо девојче од својихосамнаест година." У том тренутку појави се девојка иза зида, који кривн пут обима. „Лаурела?" рече свештеник. „ИГга ће она уКапри?" Антонино слеже раменима. — Девојка се приближивада брзим кораком и гледала је преда се. пДобар дан, .Ларабијато!" повикаше неколико младих бродара. — Они би без сумње и више шта рекли, да их није присуство свештениково држало у запту; јер онај неми дрски начин, с којим је девојка њихов поздрав примила, као да је разузданике дражио. „Добар дан, Лаурело", рече сад и свештеник. „Како је ? Хоћеш и ти на Капри ?" „Ако ми је дозвољено, оче!" „Питај Антонина, он је патрон барке. — Сваки је господар своје имаовине, а господ Бог је над нама свима." „Ево по карлина", рече Лаурела, и није младог бродара ни погледада. — гАко се за ово могу превести." „Ти га можеш боље требати, него ја,« промрмља бродар и гури неколико котарица с неранџама у крај, да начини места. Носио их је преко на продају, јер на том стеновитом острву не роди тодико, да би могдо многе посетаче намирити. »Ја не ћу да ме бадава возите«, одговори девојка и сабере црне обрве. »Ходи само, дете," рече свештеник. „Он је добар младић, па не ће да се обогати од твоје сиротиње. Хајде, ходи овамо — и пружи јој руку — па седи овде до мене. Видиш, он ти је прострво свој капут, да мекше седиш На мене није толико пазио. Али младеж тако увек чини. На једну маду девојчицу више се пази, него на десет свештеника. Но, но, не требаш се извињавати, Тонино; то је тако божија уредба, да се једнако с једнаким слаже." Лаурела је међу гим ушла у барку и села је, по што је најпре отиснуда капут на страну, без да је речи рекла. Млади бродар остави га и промрмља нешто кроз зубе. Онда се снажно отисне од обаде и мала барка одлети у море. „Шта имаш ту у завежљају?" загшта свештеник, кад су се возиди преко мора, које се баш од првих сунчаних зракова расветлило. »Свиле, пређе и један лебац, оче! Свилу треба да продам на Капри једној жени, која прави траке, а пређу једној другој."