Srbadija

174

Св. 8.

„Је си ли то ти сама мрела?" „Јесам, господине." „Ако се добро опомињем, и ти си учииа правити траке." .Јесам, господине.Али ми је сад матери све горе, па не могу никуда из куће, а сами да купимо разбој, не би га могди платити." „Дакле јој је горе! Ох, ох,! Кад сам о ускрсу код вас био, била је још на ногама." „Пролеће је увек најгоре доба за њу. Од кад смо оне велике буре и земљотресе имали, непрестано је моралалежаги од бола." „Не пропуштај молити се Вогу, дете моје. Преблагословена богородица ће теј саслуша ги. Буди добра и вредна, па ће добро бити." После једне почивке рече: „Кадсипреко обале долазила, викали су ти: добар дан, Јарабијато! За што те тако зову? То није лепо име за хришћанку , која треба евагда да је блага и смирена." Девојка се зажари у читавом мрком лицу, а очи јој севаху. „Они ми тако пркосе, што не играм и не певам, и што не ћеретам као друге. Требало би да ме оставе на миру; ја им ништа не чиним." „Али ти би могла бити са сваким умиљна. Нека играју и певају друге, којима је живот лакши. Али лепу реч проговорити, пристоји се и невеселом." Она спусти поглед и сабере обрве још већма, као да је хтела под њима сакрити своје црне очи. Ћутећи возили су се неко време. Сунце је већ стајало величанствено над бреговима, врх Везува се помолио из облака, који су му подножје још застирали, а беле куће у равници сорентској блисгале су се између зелених вртова од наранаџа. „Јеси ли што чула о оном сликару, Јаурело, о оном Неаполитанцу, што ге је хгео узети?" запита свештеник. Она махаше главом. „Он је онда дошао да те сними. За што си га одбила?" „А за што је он то хтео? Друге су лепше од мене. Па онда — ко зна шта би он с тим учинио. Могао би ме опчинити и душу ми оскврнити, или ме уморити, говорила је мати." »Не веруј тако грешне ствари", говорио је свештеник озбиљно. „Зар ниси ти свагда у божијој руци; без његове воље ги не ће ни једна длака на глави Фалити? Па зар да је човек са гаком једном сликом у руци јачи, него господБог? —Па онда си могла видети, да је он теби добра желео. Да ли те је он иначе хтео узети?" Она је ћутала. „Па за што си га одбила? Кажу да је био ваљан и угледан човек, и могао би тебе н твоју матер боље хранити, него ти сад са то мало предива « „Ми смо сироти," рече она жестоко, „а моја мати је од толико времена болесна. Ми би му само на терету били. А и ја нисам за господина. Кад би његови пријатељи к њему дошли, он би се стидео мене." „Шга ти говориш! Та ја сам ти казао, да је он добар човек био. Па осим тога хтео је да се пресели у Сорент. Такав ти не ће скоро доћи, који вам је као с неба послан био, да вам помогне.« „Ја не ћу никаквог мужа, никад!" рече она упорно и као за себе. „Јеси ли се заветовала, или хоћеш да идеш у манастир?« Она махаше главом. „.Људи имају право, што ти пребацЈЈу да си тврдоглава, ма да оно име није лепо. Зар не помишљаш, да ти ниси сама у свету и да с гвојим јогунетвом гвојој болној матери живог и болест само огорчаваш? Каквих важних узрока можеш имати, да сваку по-

штену руку одбијаш, која хоће тебе и гвоју матер да погпомогне? Одговори ми, Лаурело!" лЈа и имам један узрок," проговори она тихо и устежући се ; „али не могу га казати." „Не можеш казати? Па ни мени не? твоме свештенику, коме ти иначе све исповедаш и коме верујеш да ти добра жели ? Или ваљда не?" Она климне главом. »Дакле олакшај срцу, дете моје. Ако имаш право, то ћу ја први бити, који ће ти дати за право. Ти си млада и мало познајеш свет, па би се доцније могла кајати, што си због дегињастих мисли своју срећу проиграла." Она баци брз плашљив поглед на бродара, који је журно веслајући остраг седео и вунену капу на очи навукао. Он је гледао на страну у море и као да се у своје мисли дубоко задубио. Свештеник внде њен поглед и нагне уво ближе к њој. „Ви мога оца нисте познавали", шаптала је она, а очи јој беху мутне. »Твога оца? Та он је умрБО, мислим, пре него што си ти десег година имала. Али како да је твој отац — Бог да му душу прости — крив, што си ти твродоглава?" „Вн га нисте познавали, оче! Ии не знате, да је он сам крив, што је моја маги болесна." „Како то?" „Јер ју је злоставио и тукао и ногама газио. Ја памтим још оне ноћи, кад је кући долазио и у беснилу био. Она му није никад ни речи рекла и чинила је све, што је он желео. А он ју је тукао, да ми је срце хтело пући. Ја сам онда навукла покривач преко главе и чинила сам се, као да спавам, али сам целу ноћ плакала. Па кад ју је видео на земљи, преобразио се махом и подигао ју је и љубио тако, да је викала, да ће је угушити. Мати ми је забранила да никад ни речи о гоме не кажем; али ју је го тако болело, да сад после толико година, од кад је он умрћо, још није оздравила. И ако — не дај Боже — рано умре, то ја знам, ко ју је убио." Мали свештеник је махао главом и чинио се као да се с мислима бори, у колико ће девојци дати за право. Најпосле рече: „Опрости му, као што му је гвоја мати опростила. Одврати твоје мисли од тих жалосних слика, Јаурело! Наступиће лепша времена за гебе, где ћеш на све заборави ги." „Никад не ћу го заборавити," рече она и стресе се. „И знајте, оче, за то хоћу да останем девојка, да ником не будем подчињена, који би ме злоставио, па онда миловао. Сад кад хоће ко год да ме туче или милује, знам се бранити. Али моја мати већ се није смела бранити, није се могла одбранити од удараца, нити од пољубаца, јер га је волела. А ја не ћу никог тако да волем, да после за њега болујем.« „Уар ти сад нисидете и не говориш као неко, ко ништа не зна о ономе, шта се на земљи догаћа? Зар су сви људи, као што је твој сирома отац био, да свакој ћуди и страсти попушгају и са својим женама рђаво поступају? Зар ти ниси видела доста ваљаних људи у читавом суседству, и жена, које у миру и слози са својим мужевима живе?" „Ни о мом оцу није нико знао, какав је према мојој матери био, јер би она пре хиљаду пута умрла, него што би го коме казала или се погужила. А то све за то, што га је волела. Кад је љубав така, да она човеку уста затвара, кад треба за помоћ да виче, и човека немоћним чини против горег нечег, него што н најгори непријатељ може неком учинити, онда не ћу никад моје срце да дам човеку."

„Ја ти кажем, да си ти дете и да не знаш, шта говориш. Много ће тебе. срце и питаги, да ли ти хоћеш да љубиш или не, кад његово време буде дошло, онда ти не ће ништа помоћи, што си сад себи у главу увртила." — После једне почивке рече: „Зар си ти слутила, да ће онај сликар с тобом суров бити?" „Он ме је гледао погледом, какав сам видела у мог оца, кад је магер молио и у наручја узимао, да јој опет лепу реч рекне. Те погледе ја познајем. Има их и онај, којн је у стању тући своју жену, која му није никад ништа на жао учинила. Ја сам се згрозила, кад сам те погледе по ново видела". За тим је по дуже ћутала. И свештеник је ћутао. Он је јамачно размишљао о многим лепим пословицама, које би могао девојцн рећи. Али прксуство младог бродара, који је при крају исповести немирнији постао, запушило му је уста. Пошто су после путовања од два сата стигли у мали залив код Капри, изнесе Антонино свештеннка из барке преко последњих малих таласа и спусти га смерно на обалу. Но ,1аурела није чекала, док се он врати да и њу изнесе; она скупи сукњу, узе дрвене напучице под десну, а завежљај под леву руку и искрца се брзо на супо. „ Ја ћу данас на сваки начин дуго остати на Капри," рече свегатеник, „ти немој на мене чекати. Можда ћу тек сутра доћи кући. А ти, Лаурело, кад дођеш кући, поздрави матер. Ја ћу вас још ове недеље посетити. Ти ћеш се без сумње још данас вратити?" „Ако буде прилике", рече девојка и поче намештати своју сукњу. „Ти знаш, да и ја морам натраг," рече Антонино, као пгго је он мислио, са свим равнодушно. пЧекаћу на тебе до вечерња. Ако дотле не дођеш, мени је све једно." „Ти мораш доћи, Лаурело," упадне мали свештеник. „Ти не смеш твоју матер преко ноћи саму оставити. — Имаш ли далеко да идеш?" 1 „На Анакапри, у један летњиковац." „А ја морам горе на Капри. Бог нек те чува,дете моје, и тебе, сине мој!« Лаурела га пољуби у руку и рече „збогом", што се могло и на свепггеника и на Антонина односити. Али Антонино то није тако схватио. Он скине капу пред свештеником, а Лаурелу и не погледа. А кад обоје одоше, попрати очима само за мало свештеника, који је по дубоком шљунку трудно корачао", па онда баци поглед на девојку, која се упутила десно на висину, заклонивши руком очи од жарког сунца. Пре него што се пут горе иза зидова савијао, засгаде она за један гренутак, као да се мало одмори, и обазре се. Марина је лежала пред њеним ногама, око ње се подизала кршна стена, море се плавило у необичној дражи — било је заиста вредно, да се човек окрене. Случај хтеде, да се њен поглед, прелегивши преко Ангонинове барке, сусрете са могледом, који је Антонино за њом управио. Обоје се тако кренуше, као људи, који хоће да се извине, што се нешто само из непажње догодило. За тим девојка продужи свој пут.

Био је један сат после по дне, а Антонино је седео већ два сага на једној клупи пред рибарском крчмом. Морало му се нешго гко глави врсти; јер је сваких пет минута нагло устајао, излазио на сунце и гледао пажљиво на путове, који лево и десно воде двема варошима на осгрву. Време му се чини сумњиво, рекао је крчмарици. Оно је истина ведро, али он познаје гу боју неба и мора. Исто тако је изгледало пре последње велике буре, кад је једну инглеску породицу