Srbadija

150

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 7.

за другога знати? . . А можда ће се у месец дана по један пут и видети; син ће са гугом гледати, како му је огац за кратко време оседио, како се погурио — а старим немоћан отац видеће сина, како му се млађана снага порушила, како му велике граорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкасто бледу боју оне модрикасте жилице — видиће па ће уздахнути ... А трећег или четвртог месеца чуће: како се његовоме сину у влажној тавници ране позледише, за тим ће му казати да је умрво, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца, не ће уздахнути, не ће заплакати — него ће лепо подићи оно гешко гвожђе, којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропошгаги мртав поред јединца свога . . . Тако сам ја размишл.ала о унесрећенима, у својој несрећи — а после сам узела два три залогаја сува леба, напила сам се на једном бунару, који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала . . . Мз јутра са оаорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло и ја сам стигла у Земун. — Ту у Земуну беше мало живљи свет, изгледаше као да боље живе, него код нас у Банату; видила сам трговце, мајсторе, па и просте људе гдесе смеју; па сам и сама била мало храбрија, те сам онако уморна даку и мирну ноћ провела. (Продужиће се).

У Д Б А Л А. ј Приповетка ЈЕЛЕНЕ ХАНОВЕ. X. дворани државне саветнице Сор^тбинове искупила се варошка аристокрација. Гувернерова госпођа са три кћери и две нећаке, а повела је са собом и свога керића; госпођа провинцијалног начеоника у турбану с перјем; удовица ђенерада бригаде са аршин дугачком кесом, у коју је трпала са свију слЈ жавника колаче, — једном речју, сјајна вечерња забава! Друштво се поделило; старије госпође и господа сеђаху за карташким столовима, а младеж се расејала по свима одајама. Једни се биљарише, други удараше у гласовир, а око сгола за теј, у зеленој одаји, сакупило се неколико госпоћа и госпођица и живо су се забављали. — Ко јеуправо га Удбала? повиче једна страна госпоћа, која се до сад није мешала у разговор. — То име звони са свим варварски. — Ко је? понови њена суседка поругљивим осмехом. То је тешко казати . . . над њеним је пореклом нека тама, и ја никад нисам могла поњати, какву улогу она игра у Снежиновој кући. — Улогукрасне младе девојке, која својим ватреним очима и каменита срца распаљује; повиче један ветрогоњаст млад племић, који се приближио дивану чункајући непрестано своју шарену вратну мараму. — Види се, да ће му се добра продаваги, рече полугласно једна госпођа. Свака девојка која има добра мираза, зароби му парче срца. — Зар је Удбала богата ? запига опет страна госпоћа. — Да богме: отац* јој је трговац; али се наша млада господа узалуд труде. Стари је расколник и сигурно не ће дати кћер ником другом за жену, до једном од своје брадате браће.

— Ма1§ <3е §гасе (али с допуштењем), како је она дошла до свог васпитања? — Васпитавала се са кћерју госпође Снежинове. Сигурно сте приметили на јучерањој игранци ону лепу а ГепГап! очешљану плавојку — го је била СоФнја Снежинова. — 0, ја сам позната са госпођомСнежиновом! при једној посети, коју сам јој учинила, видела сам и Удбалу, о којој се сад толико говори. — Коднас има све што је ново неку драж, рече намргођено једна госпођица, која није могла опростити младим људима њихову младост, а старим младожењама, што се не жене. — Али то име Удбала! ... не може се наћи ни у једном кадендару. — Да вам разјасним носганак тог имена, морала би вам причати дугу приповест , која није ни најмање занимл.ива. — Све једно! ја бих је радо чула, настави љубоиитљива госпођа. Спољашњост те девојчице има нешто азијатскога . . . она ме јако занима. За то молим, приповедајте . . . — Не знам ништа извесно, одговори постара госпођица, уставши са свога места. — Не знамоними! рекоше више мдадих људи, па пођоше за њом у побочну одају, где се чуо крупни глас једног бившег уланског оФицира, који је од четврт године певао све једну и исту сокачку песму. Мушки се смејали и пљескади рукама, а госпође се вешто претварале, као да ништа не разуму. Сад се у зеленој соби сврши једна паргија виста; играчи поустају, а један од њих приступи, док су се карте мењаде, страној госпођи. То беше омаден сед старац, у новом кицошком капуту, који је из Петрограда поручио. Беше глатко обријан, парфимиран и наФризиран као Фризерска лутка; знао је све, чуо је све, и био је свагда готов да приповеда местне новости и да буде свакој породици животописац и повесничар. — Хтели сте знати, ко је Удбала, рече он тоном каквог л.убител.а музике, који је у намери, да пева своју најмилију арију. — Ах јесте! Ви ће те ми сигурно знати казати . .. модим приповедите ми. — Да богме да знам! А за што не бих? ... У осталом, сви је познају, само што нико не ће с истином на среду. Но не надајте се никаквом роману ... то је са свим обична приповест. Он ућути и почне куцагн ирстом у своју златну бурмутицу, на којој беше изрезан споменик Петра Великог. Онда запита: — Јесте л' биди кад год уАстрахану? — Нисам никад. — Ни у једној вароши руског царства нема таке смесе Азијата и православних као тамо. У великом деду астраханске гуверније живе номадски Калмуци,*) и многи од њих долазе у Астрахан да служе. — Ви као да хоћете да нам држите статистично предавање о Калмуцима, прекиде га смешећи се нестрпељива слушалица. За тако научне ствари нисмо ни најмање расположени. — Стрпите се, мидостива, одмах ћемо доћи на Удбалу. Њен отац живео је у једној среској вароши у астраханској гувернији, а мати јој је била Кадмучкиња. — Шта! руски тргвац ожењзн Калмучкињом? — То нисам рекао! Он није никад био ожењен, шта више, некодико месеци носле Удбалиног рођења, удао је своју Калмучкињу

*)! Калмуци су моигоиског порекла, и деле се у више пиемена (уи^с). Они живе у Китају (Хини), аии их има и у Русији: у астраханској гувернији, око Ураиа и реке -Воиге и Дона, и то преко 10'.).000 душа, од којих су ганоги примиии правосиавну веру. Понајвише су б удаистичке вероисповести, аии их има и мухамеданаца. Каимуци су још у првобитном стан.у и проводе скитачки (ноЈнадски) живот. Прим. прев.

за једног сајсана, то јест калмучког пдемића и заборавио је. — Варварин! — Шта хоћете, милостива! воле промет .... промет га је и обогатио. Но то не спада овамо. У осталом, поче му самоћа несносна бивати. За женидбу је био стар, а сродници му се наметали због његовог богатства. Једног дана покаже им врата, а да би их потпуно казнио, науми да своју кћер к себи доведе. Распита где се настанила хорда, у којој је она живеда, узме своју тада седмогодишњу кћер од сајсана, и дође с њом овамо, да се укдони од сродника. Ето вам решене загонетке. — Тако је дакде то! . . . Али допустите ми још једно питање: зар та девојка није крштена, кад још носи го безбожничко име? -— Модим — извините. Стари раскодник крстио ју је по обредима своје секте, и наденуо јој неко ружно име . . . Фекла или Магријена, тако нешто; али Снежиновима, где су сви изображени, нежнн и поетични, допадне се боље безбожничко име, те се сад зове као и пре Удбада. — Тако! . . . Ади сад ми још реците, за што се госнођа Снежинова тако заузима за ту девојку ? — Удбадин отац постао јој је сусед; деца се придружише мадој дивљакињи, а госпођа Снежина, која је у њој огкрила лепих дарова и сиособности, предузе себи, да као што она у својој осетљивости вељаше — развијање тог степског цвета унапреди. Она је девојчицу васпитала, алн јој то не ће много користиги. Стари расколник је тврдоглав; наша друштва зове „ђаволове жртве", а његова кћи не сме да их нохађа. У том тренутку понуДе приповедачу карту; он се поклони и оде. Страна госпођа изгуби се међу другима. До посдедње окодности била је приповетка старог господина у новом капуту истинита. Не да оца послуша, него од своје сопствене воље избегавала је Удбала друштва. Кад је дошла код госпође Снежинове,. умрБо је био овој пре кратког временамуж; у кући јој је владада тишина као у манастиру, није примала посете, ниги је куд год одлазила. „Малу дивљакињу« заволела је и држада као своју кћер, и није се обазирада на раздику стадежа, која је између обеју постојала. Удбала је била две године млађа од СоФије, ади њен разум и њена живахост изједначила је ту раздику у годинама. Девојке су биде као што се каже, једно срце и једна душа. Испрва је Удбада чезнула за сдободом номадског живота, говорида је са осећањем о својој матери и шггала пдачући, за што мора тако дуго остати на једном месту. Ади мало по мало нестајаше тих успомена, Удбала се навикну на обичаје образованог свега, приљуби се своме оцу и породици своје доброгворке, и заборави свој првашњи завичај. Кад је СоФија навршида шеснаесту годину, пође госпођа Снежинова опет у друштва и примада је посете. Ту осети Удбала први нут горко чувство неједнакости. Госпође је предусретаху охолом хладноћом или у најбољем случају тужним осмехом. Кад би која стара дама испустила марамуиди карту, рекда би: подигни то, мала! или би јоЈ другаумиљатим гласом заповедила: примакни ми ту стодичицу! а прост накдон гдаве беше сва захвадност. Мушки беху учтивији, прво што гледаху у њој наследницу једног милијуна, а го срца те господе свагда умекшава г друго пак, 1нто је већ у петнаестој години била особито лепа и што се оддиковала својим племенитим понашањем. На лицу јој не беше ни трага од кадмучког типа; од матере је наследида само маде бисерне зубе и дугачку, сјајну црну косу; и очи јој беху црне и чуд-