Srbadija

Св. 7.

а ја сам сирото, презрено створење. Али баш због тога волим ја тим више своју слободу и не ћу да полазим нн за кога, којн не тражи моје љубави, но очиних новаца. СоФија не знађаше ништа да одговори на тај разлог, те се мане даљег наговора, а госпођа Снежинова лати се последњег средства: она наложи Борису, да убеди младу девојку, која као још неискусна одбацује тако велику срећу. Али тек што је Ворис прве речи изустио, погледи му Удбала оштро у очи, а лице јој је час руменило, час бледело. — Па и ги Бориее! повиче очајничким изразом; на и ти можеш желети . . . — Ја ге љубим као своју сестру, и желим да будеш сретна. — Ти ме љубиш . . . желиш, да будем сретна, и предлажеш ми, да се за дру . . . .

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку у храму вестином, и најревносније је настојала, да га нико не открије. Удбала се са свим препородила, од како се љубав у њојзи пробудила. Као да се иза сна гргла, бацила је са себе вериге, што јој их је живот друштвени хтео да наметне, и поче онет бивати жестока, необуздана, као што је од природе била. Европско васгштање је само зауздало њезине особине, али их није угушило. У колико је пре била пред страним људима стидљива и мучаљива, у толико је сада слободнија изгледала. Па и само веКе друштво није је више тиштало, јер јој се сво ми шљење усредсређавало у једном предмету. Она је видила само њега, говорила је само ради њега; он је био као неки невидљиви покретач свију њезиних дела и мисли. Знанци | се чудише, како Удбала равнодушно иде на

153

схвати, што му је она рекла. Чинило му се да није можно, да проста грађанска девојка одбацује његово достојанство, и да му се није радосно бацила на орденима украшене груди, те захте, да се он с њом разговара. Даде му се прилика за то; говорио је лепо, шта више нежно, и грудио се, да Удбалино срце гане. Залуд! Она га је молила да одустане од своје просидбе; изјавила је без околишења, да она понуђену јој срећу не зна уважавати, и тако је ђенерао морао признати да је потучен, те се морао са губитком натраг повући. Сумрак се поче хватати; јесење вече то беше гако лепо, да изгледаше као срдачан опроштај са летом. Мирис венећег лишћа испуњаваше ваздух, а зраци залазећог сунца позлатише врхове дрвећа и разлише свуд у

за старца удам. Остави ме . . . мани ме се! ја не кривим тебе. . . Ти и не знаш . . . не! бог нека ти опрости, што ми сад тако чиниш на жао! — Ја геби . . . шта ће то да значи? Али Удбала ишчезе, и Борису се први пут указа нека слу гња пред очима. Али још држаше, да је то варљива сујега, и покушаваше, да се тога отресе. После тога разговора не могашеУдбала дуже криги своје осећаје. Она љубљаше Бориса поред све његове равнодушносги. Она се никад не завараваше празним сањаријама. По њезином мнењу био је Борис далеко над њоме; она га је гледала са неким бојажљивим поштовањем — све би за њ учинила, само се његовој љубави није смела надати. Као каквог заробљеника чувала је она свој осећај у дубини свог срца; чувала га је, као што су некад чували свету ватру VII

сусрет растанку са својим пријатељима; назваше је неблагодарном, хладног срца девојком; и заиста је кад-кад изгледала необично весела. Нико није знао, да она после тог смеја и говора побегне у своју одају и да горко плачући клоне изнурена на диван; она је само као и глумица, своју научену улогу пред гледаоцима приказала. Па и „он", који је ту измајсгорисану веселост и тај прави бо изазвао, није приметио, да је осмех девојчин усиљен и да свежина њезиних ланита изумире, као јесењи цвет кад га мраз дирне. Бише пута је говорио са жалошћу о предсгојећем растанку, али глас и израз му био је миран; докле се сиротој Удбали сва крв срцу устремљавала, могао је он већ на ново о обичним стварима говорити. На неколико дана, пре но што ће породица отпутоваги, дође ђенерао да од госпође Снежинове чује одговор. Он није могао да

наоколо оно чарно трептење, што само у јесен може да буде. Јата ждралова летеше испод злаћаних облака према југу. На кућњем балкону искупило се више особа; само је Удбала сама шетала међу цвећем, што је почело венути. Борис изиђе из куће; он пришанта нешто својој сестри, па се брзо сиђе по степеницама и пође за замишљеном Удбалом. — Очему мислиш? питаше је он; или о лишћу што опада или о звездама? Да, заборавих, да гебе звезде не привлаче. Данас си једну одбацила од себе. — На против — ја волим звезде — ал неправе не волим; њихову светлост не могу да подносим. Моја је звезда мала, тавна и други је једва нримете; али она стоји високо на небу и погледа мило на нас .... — За што си себи изабрала тако малену звезду?