Srbadija

228

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку,

Св. 10.

подиже обе песнице и спусти их опет на своју сјајну белу главу. „0, неблагодарна!" уздахне он, „коју је хранио, појио, избавио, одевао и васпитао, ко ју је неговао и ко се за спас њене душе бринуо? .... Па сад све заборавити! Да богме мене напустити, то неје баш тако велико зло, али њега, који јој је све и сва био, Парамона СемеониКа! " Ја сам га молио да седне, да се одмори . . . . Пунин одбијаше понуду машећи главом. „Не, то неје нужно. Ја сам к вама дошао . . . за што управо, не знам. Еод куће, сам, било ми је страшно, бојим се помећу памећу; кад сам само очи склопио, видео сам је преда мном и викао сам: Музо, Муска! да човек полуди! Али да, сад знам за што сам дошао. Ви сте ми пређе читали оне гадне стихове оног старог, грозног човека. За што сте то чинили? Да несте вал,да што знали, .... или само погодили?" Пунин ме погледа. „Пријатељу, Петру Петровићу,« повика он на један пут дркћући и тресући се, „ви ваљда знате, где је она? Пријатељу, код кога је побегла?" Ја се и нехотице нађох у неприлици и оборим очи. „Је ли она у свом писму што рекла," запитам га . . . . „Она нам пише, да нас напушта, јер она љуби другог. Драги пријагељу, ви јамачно знате где је она! Избавите је, ходите, хајдмо к њој, да је наговоримо, да се покаје, да се поврати. Помислите само, да ће коме срце пући за њом!" Пунин на мах сав поцрвени, крв му се попе у главу, он паде тромо на колена преда мном: „Избавите ју, пријатељу! хајдете к њој ! ц Мој слуга уђе у собу и стаде зачуђен. Много ме је труда стало, да га подигнем; ја сам му разлагао, да, и ако што мислим, немам права, с њим гаки тамо отићи, да се тако ствар само квари, и да сам готов покушати, нгго могу да учиним, али да за ништа не стојим добар. Пунин не одговори ништа, неје ни чуо, шта сам ја говорио, него је само непрестано нонављао своју молбу: „Избави ге њу и Парамона Семеонића" Најпосле поче плакати. — „Реците ми бар још једно", мољаше ме он, „је ли онај леп, млад?" „Млад јесте", одговорим ја. „Млад", понови Пунин, а сузе му потекоше низ старе образе. „А она је млада . . . . то је једино зло! ; < Ја му обречем да ћу га посетити, чим што о томе дознао будем. „Добро добро, захваљујем вам," шапуташе Пунин молећим изразом, „само вас молим, да ни по што Семеонић ништа не дозна .... могао би се расрдити. Забранио је о томе говорити, збогом, господине!" Кад ми је окренуо леђа и изишао, изгледао ми је тако утучен, да сам се уплашио био; као да је рамао и да се при сваком кораку хтео стропоштати. „Лудорија! БЧтз, као што се каже," мислио сам у себи. Прем да сам Пунину обрекао, да ћу за Музу распитивати, то сам ипак сумњао, мада сам још одмах истог дана отишао Тархову, — да ћу што год дознати, шта више, био сам приправан, да ме не ће иримити. Али се у томе преварих; ја затечем Тархова код куће, он ме прими као обично, ја дознадох, што сам знати хтео, али го не беше ни од какве вредности. Тек што сам преко његовог прага ступио, изиђе ми радосно чнњаше ми се као да је лепши постао — на сусрет и рече ми постојаним, одважним гласом: Чуј, Пегре брате; ја погађам за што си ти дошао, и о. чему ти мислиш са мном говориги; али ти у напред кажем, да, ако само једну реч споменеш о њој, или о ономе што

ти преступом називам, или томе, што ти по твојим појмовима за дужност захвалности држиш, да онда несмо више пријатељи, па и само наше познансгво престаје онда, и бићу принуђен замолити те, да ме као са свим страна човека сматраш." Ја посматрах Тархова, чињаше ми се као јако затегнута шица, која се при најмањем додиру заталаса и зазвучи : његова млада бурна крв кипила је из сваке његове речи; у његовој новој срећи био је готов изаћи свакоме на мегдан. „Је ли то твоја непроменљива одлука?" запитам га снуждено. „Јесте, Петре брате, јесте." „Онда ми ништа не осгаје у него да ти кажем збогом." Тархов зачкиљи мало очима — његова срећа га је начинила дрским. — гЗбогом, Петре брате!" промумла кроз нос и показа весело смешећи се своје беле зубе. Шта ми је још остало чинити? Ја оставих њега и „његову срећу" на само. Кад самзатворио врата за собом, чух како се врата његове друге собе нагло отворише. Неје ми мило било око срца, кад сам другог дана ишао к мојим несрегним познаницима. Ја сам се у себи надао — тако је слаб човек — да их не ћу затећи код куће и опет сам се преварио. Обојица су били код куће. Промена, која се с њима последњих неколико дана догодила, морала би сваког уплашити. Пунин беше са свим блед, лице му изгледаше као надувено, јамачно од плача. Камо се деде његова говорљивост? Говорио је лагано, тешким, промуклим гласом и изгледао је као изгубљен. Бабурин беше напротив као усанут, лице суво и скоро са свим црно; и пређе не беше пријатељ дугих говора, а сад је једва по коју кратку реч изустио, црте му беху као окамењене и још строжије. Ја сам осећао, да ми не ваља ћутати, али шта да говорим ? Задовољим се с тим, да Пунину пришапнем: „Несам ништа могао дознаги, али вам саветујем, да ствар не терате даље." Пунин ме погледа са својим надувеним, малим очима, једино што је још црвено било у његовом лицу, нромрмља нешто и окрену се од мене. Бабурин, који је можда погодио о чему је био говор, отвори најпосле своје суве усне и рече лагано и огежући: „Господине, од ваше последње посете, догодио се у иашој породици један жалостан случај: наша поћерка Муза Павловна Виноградова неје више за вредно нашла да с нама живи и напустила нас је; у једном писму, које је за собом оставила, јавља нам то. Дочим ми држимо, да немамо права у њеном предузећу стајати јој на путу, то смо њој оставили на вољу, да чини како за добро нађе. Ми јој желимо свако добро," — дода он са неким самопрегорењем — »а вас молимо покорно, да тај предмет више не спомињете, јер таки говори су без вајде а немило нас дирају." „Дакле и овај, као и Тархов, забрањује ми о Музи говорити," мислио сам, али се у себи не могох доста начудити, како ни најмање пребацивање, ни једна горка реч не паде из Бабуринових усана. Неје он за бадава узео себи Зена за пример. Хтедох му о том мудрацу говорити, али и мени беше језик као за непце прилепљен. Тако се на скоро вратим у мој стан. Нико ми не рече: „до виђења!" Обоје викнуше, као да су се договорили: „Збогом!" Шта више, Пунин ми даде и једну књигу натраг, коју му бејах позајмио. „Сад је", рече он, „и онако више не треба.«

Недељудана за тим имао сам један чудноват састанак.Пролеће беше рано настало;

у по дне беше чес-го до осамнаест степена топлоте. Све поче зеленити и из лабаве влажне земље промаљати се. Ја узмем под најам једног коња за јахање и изјашим изван вароши на »врапчија брда." На пута сусретохједну лепу „телегу" са два мала коњица чувене вијетске расе. Грива коња беше исплетена и са црвеним пантљикама искићена, хамови, као што се виђају код племића кад иду у лов, са сјајним котурима од жутог бакра и с квастнама; кочијаш беше млад момак у елегантном руском оделу, плаветном каФтану на струк, без рукава и у жутој кошуљи као свила, од које су рукави од плећа амо испод каФтана блистали; к том шиљаст шешир пауновим перјем окићен. До његе сеђаше једна млада девојка у грађанском оделу, у шареној брокагкатсавајки (нека врста огртача са рукавима), главу са једном плавом свиленом марамом покривену. Обоје беху ванредно весели, особито девојка се смејала јасно и срдачно; момак се такођер смешио. Ја навијем коња на страну и несам много пазио на тај весели пар, — кад на један пут момак јако повиче на коње, да их још беље распали .... „Зар то не бешеТарховов глас?« Окренем се . . . . „Заиста; он и нико други, у кочијашком оделу, а до њега је ли то одиста Муза?" 5 том тренутку појурише мали хитри коњи и одлетише као муња. Хтедох мога коњау грку за њима подбости, али бешенека стара измождена стрвина, која је само још у такозваној генералској алири т. ј. у малом галопу ишла, те тако морадох заостати. „Шетајте се само и увесељавајте се, моји драги!" мрмљах ја завидљиво. Тархова већ више од недеље дана несам видео, ма да сам неколико пута код њега био. И о Бабурину и Пунину, које више несам посећавао, не чух ништа више. Премда ми се топло чинило, инак сам при јахању заладнео, јер је прилично јак ветар дувао. Разболем се тешко, а кад сам оздравио, одемо ја и мајка на село — на пашу — као што је лекар шалећи се рекао. Тако не дођох више у Москву, јер у јесен одох на универзитет у Петроград. (Свршиће се).

0 постанку човечијег рода. X Е К Е Л. Друго предавање, (Свршетак). За човека важе исти анатомски одношаји, што и за мајмуне старог света, дакле не може бити ни сумње, да је човек од њих поникао. Као шго су најновија и најтачнија прома^трања (ту се одликовао Хукелеј) доказала, све разлике тела и облика што човека растављају од антропојида (гориле, чимпанза, оранга), мање су, од оних разлика (особиго што се тиче удова и лубање) што највише мајмуне (без репа) растављају од нижих мајмуна са реном (особито павијана). Ако дакле, као што го сад бива, све мајмуне старог света од павијана па до врло савршене гориле спојимо у једној и истој групи катирхина — то онда никако не можемо човека из те групе искључити. Што се тиче човечијег стабла, то је јасно, да човек греба своје најближе прегке међу катирхинима да тражи. Као што се већ може мислити, ни један мајмун што сад живи, не може се у те претке рачунати. Шта више, они су одавна изумрли. И данас раставља човека тако исто дубока нровалија од гориле, као она, што је међу горилом и павијаном. Али то није доказ за