Srbadija

Св. 1.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

13

Од како миујакоде,свеје око мене пусто и празно. Одем на кухињски нрозор из авлије, па вичем: „Роксо! Роксо!" Ал' Рокса сигурно се извукла, једва је дочекала, да јој оду господин и госпођа. Ја сва поплаветнила од силне дреке, ал' у кујни се нико и не миче. Ни у свој авлији колико је дуга, нигде живе душе Најпосле манем се дреке, па као мислим у себи: »А, чекај се само, док мати дође, казаћу ја већ њој да је Рокса отишла, а није је ни питала. Казаћу ја већ њој. Ал' напослетку шта ми то сад помаже?"помислим у себи, па седнем на руду од неких изврнутих колица поред зида, те тако мислим по својој памети. Управо рећи, мислим тако у себи, друга деца, шго сам их толко реди гледала са прозора, како шврљају по сокаку, и од којих ме је мати непрестано одвраћала,њима, бога ми, мал' те није боље нег мени. Где ће, боже, сад биги? Па шга, боже, сад раде? Зацело се сва деца скупила тамо на велику пољану пред кагшјом, па се лоптају, па се играју жмуре, а ја сад седим сама у авлији на руди, па једва чекам да прође после подне — тако ми се отегло — не могу да дочекам вечеру, па да легнем. Па шта ту управо и има да ми се допадне? Гостинску собу горе са грдним сликама у злагним оквирима иса кадиФли-канабетима — та знадем је већу нрсте. Па и књигу са мајмунима и таблице са сликама, а тако исто и кухињу, што сам је добила о рођеи-дану. Остала ми још Марта лутка са црном косом и плавим очима. Ал' њој сам још јутрос обукла свечано руво, па сам јој казала, да ћу после подне ићи Милци, па се тамо играти. Ал' она се и не миче, па и не реже ии у шта, што сам је грдила, псовала, тукла, па је најпосле заједно са свечаним рувом бацила у ћошак.Баш сам тврдо наумила, нећу је ни погледати, док ме не моли за опроштење. Видим ја најпосле, нема ту ништа, него ако хоћеш, да ти не буде дуго време, а ти мораш лепо устати, па Милци Љубићевој.Устанем, ал' онда опет као мислим у себи: та нећу њој ићи, па ма ме главе стало. Ако она мени дође, е, то је шго друго; ал' да ја, сенаторова ћерка, идем једној грчкој простакуши, а, то тек не иде. Па онда још, она, каква је, још ће се ту кочоперити и шенуриги са својом белом, свиленом хаљином, на ме гако само понижаваги. Та ма целог свог века не знала шта ћу од дуга времена, ал' Милци нећу ићи. Од љутине пуне ми очи суза, иа како сам устала, то нећу сад да седнем, него се упутим кроз дугачку авлију, па кроз отворен чардак, те на дашчару. Била је газдина од куће, што је живио испод нас. Ту су балвани, даске и скеле, све разбацано и растрвљено, а између њих иверје и гризине и мање и веће иањуге. Тако недељом и радним даном, кад се тамо више не ради, дошла би тамо чешће пута, па

бих од пањева и дрвећа правила куће и свакојаке скеле. Мати ми забранила, да одлазим тамо и у радне дане, за мене су — вели калФе сувише „ординарни." Ал' данас ми се ни ту не свидн, па кроз дашчару одем управо у башту. Све куће у нашем сокаку имале башгу. Њој си могао доћи тек преко бар једне авлије ако не две (код нас је била дашчара место једне авлије). У чигавом сокаку наша башта била најлепша и највећа. Одкомшијнске дели је нека црна ограда са нашараним јабукама и бресквама, те нам нико у њу ни да присмрди. А тамо у врх баште отегла се нека грдна ливада, а измеђ њих поширок насап са живим

Петар Вукотић.

плотом. Од прилике насред башге стоји једна сеница од раотовине а на њој црвена, нлава и жута окна, а пред сеницом на великом бусењу нлитак басен; дно му глатким шљунком набијено, а у среди водоскок; скаче из уста неког буцмастог Тритона. Ал' то је и било једино празно, необрасло место у свој башти. Сву оеталу башту дрвеће и шнбље није него прекрилило, а грање му се горе чешће састаје у сводове. Бар такојесад било. Не могудасеопоменем, да л' је те године била јака зима, те је због тога биље мало одоцнило, ал' морало је тако што биги, јер знам зацело, да је било у половини Јуна, а све је било још у нај-

бољем цвету, као код нас при крају маја. Црвене, плаве и љубичасте сиринге тако се испреплетоше, не можеш скоро да видиш од њих листа на дрвету. Измеђ њих се жути смедеревка и бела калина. Грднн џбун од црвене дивље ружице промолио се кроз зелене шушњарке, па чисто пламти од врха до стабла, као каква огњевита пирамида, а гране му се изгубиле у зеленилу. Бога ми је ретко било, да се ја наканим у башту; а не знам уираво ни зашто сам тамо дошла, и шта сам управо рећи тражила у башти. Сеницу сам знала скроз и кроз, а и бакарног Тритона, што је већ сав иозеленио. Па онда гу је гакодосадно. Чула самдодуше, да је то нешго страшна лепо, и да су нам други за то увек завидили — мати би о том вазда презорно говорила, читава та комедија ту — вели — самосмета, ми ћемо го, вели, пре свега уклонити, па ћемо метнути што год далеко господственије — сви су нам рекох, завидили, ал' ја,бога ми, нисам никоме завидила, па за го нисам ни знала, шта тражим ја управо ту у башги. Одем у миљак, па гледам кроз плаветно стакло: сва дрва, шипражје, земља, све се плаветни, а небо је два пут плаветније но обично. Онда опет гледам кроз црвено окно, па кроз жуто, па онда устанем, па мислим тек тако у себи, на што управо после подне у недеље и шта ћу и ја на свету. Уједан пут ми дође, данас, боже, као да је сасвим друкче но иначе на свету, некако особито, некако чудно; никад још није тако било. Знам, то је још онда ■било, кад сам стајала на сокаку пред капијом, па кад сам у једаред видила онај забат, а уја-Миковац тек се помоли отуд иза ћошка у свом сивом капуту. Дође ми то као неки сан. Можда је свет тамо на пољу иза нашег зида, авлије и башге, можда је и био баш таки, као што ми мало час дође. Да л' се, нешто, може да види преко целог света, кад се тако изиђе из баште? Та ми мисао пројури кроз главу, те ја потрчи, колко могу на насагг, можда ћу тамо наћи какву одушку у шушњарку. Иза илога пружила се, као што већ рекох, грдна цветна ливада, а у њу прелазе и комшијнске баште с лева и десна. У трњаку се осушио један шушњар, те је сад тамо повелика рупа, а мати кад год би туда прошла, тек би рекла, ту рупу треба запушити, да се не довлаче којекакви пробисвегови н дечурлија у башту,па да краду. Поскочим ја на насип, па на одушку. Нисам се још ни окренула, а ја кроз коров, па се пола стоциљам, а пола скотрљам на другу страну, па забодем носом у бусење од јендека и ливаде. Знала сам, ко ту да ме чује, ако и ударим у плач — а није ме баш ни болело —пабаш ја да се успнем на рукама, кад осегим, како ме неко дохвати за раме, да ме нодигне. Дигнем главу. Преда мном стоји деран, од