Srbadija

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и лоуку.

Св. 1.

чио прилику,те се са киезом Милошем састајао, који је такође иод присмотром био. По одласку кнежевом из Србије намесништво кнежевско удали Сгевчу од дјжности , јер је добро знало, да Стевча има уплива у народу, па се бојало да му он не буде на сметњи. Али чим кнез Мијаило дођенавладу 1840. год. он постави Сгевчу за окружног начелника у Чачку. Као старешина овог округа стекао је Стевча себи лепог имена; и дан данашњи онамошњи становници његово име са особеним задовољством спомињу; он је своју дужност најтачније и најсавесније вршио, о чему има небројених доказа. . . Кад је оно из Русије барон Ливен долазио у Србију (1841.год.), неки сплегкаши подену народ преко капетана драгачевског, Милована Недел,ковића, те се дигне на оружје да захтева повратак кнеза Милоша у Србију и да иде барону Ливену да га пита, за што кнез Милош не сме да се враги у Србију? Било се скупило на 800 оружаних људи; но Стевча са Чачанима оде међу њих и својим присутством духа обавести их и стиша тако, да су се сви људи мирно и задовољно својим кућама разишли. Но сплетке ондашњих великаша нису никако престајале. Као што је познато, они успеду, те 1842. год. дигну буну прогивукнеза Михајла. Стевча као окружни старешина, а у договору са Мићићем из ужичког округа, пође с војском своме законитом кнезу у номоћ, а уз њих пође и округ руднички. Стевча са својом војском дође у манастиЈ) Враћевшницу; ту је снабде са муницијом и пође даље да тражи коловође буне. Али ио несрећи све је било доцне. Коловође, имајући својих нристалица, успели су пре у своме предузећу. Стевча са Мићићем и Вукомановићем дође са војском у село Трбушац у београдском округу, и ту се улогори. Међутим великаши бунтовници, по што је кнез Мијаило,штедећи братску крв, прешао био у Аустрију, изберу са Турцима у договору себи другог кнеза, Александра Карађорђевића. Вучић, који је тада сву власт у рукама имао, позове Сгевчу у Београд, норучивши му, да војску распусти и да само са неколико кметова дође и увери се, како је све оно нгго је он — Вучић — урадио, добро и да је то по жељи два цара било, а не по њиховој вољи. Стевча не желећи да се народ српски међу собом крви. рас.пусти војску и сам оде у Београд. Коловође буне с почетка су му ласкали, а носле га позову у саветску седницу, где га на испит узму; но том га ухаисе и окују и из Београда у Заичар на издржање ханса одведу, одакле је тек 1843. године нуштен. По што је Сгевча у слободу пуштен, живео је непрестано као приватан човек код своје куће у Јагодини; ондашњи власници трудили су се да га за се задобију, обећавајући му разна звања и награде, али он је све го одбијао, чекајући време, кадћесе онет законити кнез, кога су они насилно отерали, вратити у Србију. И доиста он срећан буде, те то и дочека. Године 1858. изабере Сгевчу варош Јагодина за свога посланика на Св. Андрејску скупштину, а ова га опег изабере за свога потпредседника, а потом за команданта стајаће војске и вароши Београда и чланом привремене владе; а го је све било у оним најкритичнијнм трену гцима, кад је св. Андрејска скупшгина збацила кнеза Александра, а напресто српски онет поврагила кнеза Милоша и династију Обреновића. По што је кнез Малош, који се тада у Букурешту бавио, већ за кнеза српског извикан био, он постави Стевчу за свога местозаступника до доласка свога уСрбију, из чега се види, да

ласклвим својеручиим гмсмш нзјави своје признање на учињеним услугама земљн и на осведоченој верносги прзма његовој династији, поклоиивши му у знак свега гога и један скуподени дијаиангски прстен. 0 боибардању Београда 1862. год. позове Сгевчу кнез Мнјаило и новери му команду над народном војскои; и овом прилнком учинио је он знагну уелугу зеиљи и

на лен начин умири и у иосдушност поврати, те се после за цело време оисаде Београда никакав неред међу њом није више догодио. И тако је он и у овои тренутку спасао зеиљу од несреће, која јој је очигледно претила од Турака. Пошго јеСтевча и овудужност, коју му је кнез поверио, извршио, он се врати опет у стање нокоја и у истоме остане непрестано

је он у Стевчу неограничено новерење имао. По долазку своме у Београд кнез Милош постави Стевчу за председника државног савета и произведе га у чин генерал-мајора, ма да је Стевча желео да и даље у своме приватном положају остане. На крају 1861. године стави кнез Мијанло Стевчу у стање нокоја. Том приликом кнез му једним врло

кнезу. По свој прилици неким ингригама иснадне за руком, да се у војсци неред изроди; у налилулској касарнистече се сва војска, која је уБеограду била н откаже послушност. Нико се није смео ни могао њој приближити. Чим се Стевчи за то јави, он на мах оде међу војску и ова само њега пусти унутра; својим говором и тактом он успе, те војску