Srbadija

Св. 1.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

3

на код ограде исгшсмо добродошлице. Унутри нас. дочека^ле као на крилима. Весеље нлану као подстакнЈта жеравица. Гостију се беше скупило ода свнју страна, а ми наетависмо у УаблаКу, што истом пред зору бесмо оставили у Владимирцима. На пољу, насред авлије, запаљене кладе. Црвен нламен обасјао све кровове унаоколо. У авлији као у подана. Изван ограде опколио нас мрак као црно стрменито стење. Ја оставих собу,а за мном ЛЈубинко. Голомразица бријаше, али се ветар не чујаше. Стадосмо код ватре која снажно гореше. Јегленисах са веселим цурама. Ту већ беше и Станка и ЈВубинкова снаха. Ухватисмо се за руке, па поведосмо око пламена. Загријасмо се као за банком. Обредисмо све игре, које знадијасмо. Почесмо и пљескавицу. -1>убинко са Станколт, а кад удараху длан о длан, она спушташе очи преда се, а мој ./Вубинко бленуо би ни сам не зна1>аше куд. Игра, а не игра му се; гледа, а не гледа му се.Хеј, штоликојом срећом нисам ја тамо поред Станке! Почннусмо и од игре. Станка међу цурама па ме гледа крадом. Ја јој сукобим поглед — она преда се. Прођем се горе доле око пламена. Гледам да сам ближе ње. Кад јој се примакох, ногледам горе. На небу се приковале звезде, ведро као стакло. Душа ми затрепта, срце јаче закуца. Одлучих се. Ухватим је на само подаље од светлости. — И, Станка, рекох, па даље ни беле. Стеже ми се грло. Она се осмехну. — ХоКеш ли да внкнем на Цигане. Нек' пуцају жице, нек' ироломе бубањ! — А где је Л»убинко? — За столом за цело.Тешко му је оставити вино. А Бога ми је грехота пити код таких девојака, као што си ти, Станчице. -— Нисам ја Станчица, ја се зовем Стана! — Та но но — тепао сам ти мало. — У нас се деци тепа, — а ја нисам дериште. ■— Та то је само обичаја ради. — Можда код вас у чаршији, а у селу не! ■— А би ли ти волела живети у чаршијн? Окретох ја. — Боже ме сачувај! — Што ? — Пре бих волела у Та мнаву скочити, но да село оставим. — Зар је у нас зло? — Није нн у нас зло. — Па још да промениш рухо ; ох како би ти красио стојало оно варошко. — Сачувај ме боже вашега госиоства. — Па ето и Љубинко, трчао селом у голој кошуљици, а сад ето красан господин. — ./Бубннко је друго. Он је наше дете, одраст'о је с нама. — Онако је и хаљкав, да вас Бог сачува. — Ово нехотице рекох, не могав угушити гњев завидљива срца. — Какав је, такав је. Наш је! Лепотица ме погледа оштро и љутито. Мени се свали неки герет на срце. Ето ти Л»убинка. Примаче се леноти девојци, па ни да би једне. Спокојно гледаше то у пламен, то у веселе Цигане. Сневеселих се. Одем под дуд где сеђаху сељаци: пију и веселе се. Не хвагаше ми се срца ни њихова иесма, нн њихова реч. Одох у собу. СоФра беше изнесена и по земљи с/гајаху пуне боце. У наоколо, по јастуцима, сеђаху весели гости. Седох до попе Шивојина. Ђага задремао у углу до пећн. Глава му се повијаше и тамо и амо. Донеше празну кошницу и набише на мамурну главу. Скочи као кључалом поливен. Кобељао се као бесомучан. Ђипали смо од смеха Чича

Ранко приповеда како је опазио внлу нпже власаничке механе. ПопаМарко и не дише кад се прича о тамној ноКи, о вампирима, о вуцима и бауцима. Одупрво се лактом о колено, па наслонио главу на поцрвенеле дланове. Слуша, слуша, а очи му се заокружише, зашкиљи, превари га сан, заспа као дете у бешици. Донеше надувану воловску бешику. Замахну њоме кмет Радосав, па оца нопу посред читакиње. Мех прну те под гредицу, а пон Марко усплахирен кроз отворен прозор у авлију. Ми у смех на сва уста колико нас грло носаше. После су се хитали један на другога, пили, певали и играли. Бубањ није умукнуо, та Циганин неће заспати да наставиш три божије ноКи. Кад смо коње појахали беше у велике дан. III. Сутра по нодне кренусмо се ја и Л»убинко у Шабац. Коњи бесно одмицаху, а нас двојица Кутасмо. Ја утонуо у мислима, а мој сапутник зажмирио па право гледаше преда се. Небо се беше замутило. Цер се није видео од магле. Крупан снег лагано провејаваше. Нит' сам видео грмове украј путова, ни механе мимо које пролажасмо. Душа ми је била код Станке, или се врзла негде око Миљкова куКнпгга. Хтедох поверити другу своју распаљену страст, али се уздржах и не рекох ни једне. — Па кад ћемо опет у Владимирце? Упитам друга. — Скоро. — Тако ми је то село обично, чисго бих живео у њему. — Моја ти је куКа отворена. — Рече зевајуКи. — Али ти ниси тамо. — Још само до БожиКа. — А онда? — Одох у сељаке. Омразио ми овај бљутави живот у вароши. —• Завидим ти. — Још не — док се оженим. — А бегенисао си? — И дао реч. — А смемо ли знати име твоје лепотице. — Станка. Миљкова? — Да ■— она. Промрмља кроз зубе, а ја побледех. Узавре ми крв. Чисто ми дође да скочим с кола, да бегам мраком и дубравом. Ноге мн задрхташе, пред очима ми се смрче. Уздаси ми стегоше грло. Тако уђосмо у варош . . . Сретнем матер на прагу. Заборавих јој и Бога назвати. Усплахирен бацим се на софу. Мајка утрча за мном. — Теби, дете, као да није добро? — Ружно ми је мало. — Да те није пробио ветар у путу. — Мора да сам мало назебао .... Остави ме да мало проћутим у титпини. — Хајде продремај тренутак два, ево мене одмах. После четврг часа ето матере с тејом од зове. — Попиј, па одмах се покри и изној; рече у гтуној озбиљности и брижљивости свога материнскога старања. Ја се покорих. Али сам се, браћо, тада и уверио, да теј зовин слабо лечи раздрагану љубав у срцу. А и ко би целом свету најамио лека? Није л' тако? ,/1аку ноћ!

(0 д 0 с и ј а н а). (Садржај. Фингал, враћајући се из некаквог боја, пође, да свога побратима и чувеног јунака Катула, краља од Инистоне, у Кариктури походи. На броду је са војском својом ио мору дуго и мирно пловио, но кад већ угледа високе куле од града Кариктуре, дуну противан ветар, те нримора Фингала, да у један оближњи пристан улегне. Фротал, крал. од Соре, завојштив на Катула, опседне му престолни град Кариктуру, који се већ големој непријатељској сили даље противити не могаше. У најочајнијем часу стиже на место догаћаја Фингал, нападне Фротала и разбив му војску, њега самог живог ухвати. То је садржај драмске ове песме, која се оним вечером почиње, кад сеФингал на пут кренуо. Прпо Улин-бард пева у славу срегнОг Фингаловог повратка из победног боја, а за њим, у ночаст моћноме краљу, Кронан и Минона певају о Шилрику н Винвели. Кад је другн дан Фннгал у прастан уљегнуо и ноћу војну своју преко брегова превести хтео, изађе нред њега зао дух Крутлода, те хоћаше да га убије, но Фингал Крутлоду на двобоју победи, а зао дух срамно побеже. По свршетку боја измири Фингал ухваћеног Фротала са Катулом краљем, теусљед тога се онај дан у ослобођеном граду с великом свечаношћу прослави. Док је Фингал са свитом својом при софрн седио, дотле је Карил, бард од Селме, певао песму о Коналу и Кримори.) „Довршио си пошетњу твоју По нлавом небу, белога дана Златних зулова богато чедо? 1 ) Запад већ своја огвара врата Ложницом мира нудећ' те меком. И бели вали дрхатом дижу Лаке си главе дивећ' се теби. Таласи дршћу, бојаз их гони, Док љупко очи своје не сведеш. Почивај дакле сунашце светло У пећини твојој осбвштнвој, Па сретно опег назад се врати! Али сунашце, дајде нам, јарко, Нека се дигну пламени бурни При звуци харФе у граду Селми! Нека засијну од чистог зрака Дворане лепе, тремови сви: Славом се враћа победни краљ! Умукну дивљег боја холуј, Оружа тутањ, шобот и бруј, Певајте, барди, нек јечи даљ, Славом се враћа победни краљ!" Тако попевнучувениУлин, Кадно се Фингал косати краљу Млађан и чио из боја врати. Оруже плаво обузе краља Ка' облак густи врелано сунце, Кад се у ризу магле обуче Те сјај од сунца полак тек видиш, Кад стигну свита јуначког краља Заче се слава, заче се пир, Ал краљ се дттже, и наста мир. Погледа барде, очима севне Па љупко-мило 'вако попевне: „Певачи славни прошлих времена, Одјекујуће Коне певачи, Који душевним очима својим, И сад видите плаветне чете Благосовених отаца ватних: Певајте, барди, у двори моји Весело краљ си слуша певаче! Слатка је радост, кад јади прођу, Ј ) Сцуне.