Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918
8
закопати их, и на свагда метнути крст на њих, како би лакше постигли извесне смерове своје, о којима се све може рећи изузев да су прожети духом истинског јединства. Нашем народу треба изнети истину о ономе што се дешавало за време од лета 1914 до конца 1918. г. То је доба и иначе непознато ширим масама, па чак и многим између људи, који иначе нису равнодушни и неактивни у политици. Треба им с тога дати прилике да га, колико толико, познаду. Ми ћемо то, колико знамо ин можемо, учинити у овој књизи. Изнећемо пред читаоце факта, наравно она која су нама позната и онако како смо ми на њих гледали, па они сами нека о томе размишљају и суде. Ако се наша оцена некој господи H He буде свиђала, једно нам неће моћи ни они оспорити, а то је, да смо, ређајући факта, изнели истину. |
Могли бисмо овде, за сад, напоменути само још толико, да је целокупни рад „југословенског Одбора“ оставио на нас лично такав утисак, да је био од веће штете него користи по ошту народну ствар. А и многи други наши, потпуно добронамерни људи били су, још за време рата, дошли до убеђења, да би за нашу народпу ствар боље било да тај одбор, онакав какав је био и како је радио, уопште није ни постојао. До другог чега није ни могла довести она безобзирна неискреност најутицајних чланова тога одбора готово према сваком кораку српске владе, и онај дуализам у вођењу народне подитике, који није био последица само претшеране амбициозности оних чланова „Југословенског Одбора“, који су непрестано настојавали да пред нашим Савезницима играју признатога и уз то још српској влади равноправнога фактора у свима без разлике питањима, која су се тицала ослобођења и уједињења нашег народа, — него је био продукт и неких њихових нарочитих смерова. Уосталом, рад „Југословенског Одбора“ нису одобравали ни сви његови чланови, А факт, што су са радом „Југословенског Одбора“ били задовљни два Енглеза, новинари Стид џи Сетон Ватсон, као што је загребачка „Слободна Трибуна“ наводила, нико не може узети као озбиљан доказ, да је тај рад, и кад се узме да је био потпуно искрен, уједно био и беспрекоран с гледишта наше народне ствари. Није, најпосле, било ни очекивати, да ће два Енглеза боље знати оно што нама треба од нас самих; још мање, да ће ти Енглези посматрати југословенски проблем кроз призму нечијих туђих, а не својих, енглеских инте-