Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

148

(Оно што овде одмах пада у очи то је, што се Д-р ГТрумбић обраћа г. Газари-у за мишљење шек пошто је поново инсистирао на свом предлогу.

План за „општу народну скупштину“ Д-р Трумбић је био сам измислио; сам је, без знања свих чланова одбора, тражио од српске владе остварење тога плана, и кад га је српска влада одбила, он је, опет сам, поново инсистирао на његовом остварењу, и тек после свега тога тражио о тој ствари мишљење г. Газариа, а, преко њега, и осталих члавова „Југословенског Одбора“, који су тада били у Женеви!

То самовласно поступање, без припита свих чланова Одбора, Д-р Трумбић је готово стално практиковао. Он јена Крфу умео прекоревати српску владу, што ова и њега не обавештава о најкрупнијим стварима, које су се тицале Србије, а међутим је сам крио своје многе поступке од својих другова у „југословенском Одбору!)

Али, оставимо то на страну.

По горњем предлогу Д-р Трумбића, требало је да Српска Народна Скупштина угаси све своје функције, у колико би се то тицало националних проблема, и да део суверене власти, који је по Уставу Краљевине Србије само њој припадао, пренесе на неки совјет, састављен по директиви датој у горњем Д-р Трумбићевом предлогу! То је, у ствари значио Трумбићев захтев, да се сазове „општа народна скупштина, која би решавала о општем народном положају и бавила се свим пштањима наше националне политике“, а коју би „у име Краља, имао ошворити Престолонаследник“. Д-р Трумбић је, дакле, мамио српску владу да ова изврши неку особиту врсту државног удара.

У Историји се зна за разне државне ударе, па и за такве, који су онај део државне суверене власти, који је припадао Народном Представништву, преносили на владаоца, Али је Д-р Трумбић захтевао нешто друго, захтевао је такав дожавни удар, који би, што се националних питања тиче, —

\

3) „У исто време (по објави Крфске Декларације, у лето 1917. г.) долазио је Д-р Трумбић и поновно у Швајцарску, састајао се на разним мјестима са разним људима. Одбор о томе није нигда обавијештен, није пштан за директиву рада, још мање за одобрење и пристајање уз оно што је учињено“... „Д-р Трумбић је водио неке разговоре са талијанским послаником на Крфу, Сфорцом; антишамбрирао је у Ватикану; договарао се са неким изасланицима из Хрватске и т. д, 0 свему томе комитет би морао бити тачно обавијештен, а међутим пред комитетом све сетотаји и крије“. (Фр. Поточњак: „Из Емиграције“ Ги, стр. !2и 13),