Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

151

теља, који би већ нашли начина, да, разним путевима и разним средствима, и сами распирују те распре међу нама. То би, такође, могло довести до страховитих последица за нашу народну ствар. |

Предлог г. Трумбићев био је, дакле, једна велика погрешка његова, и у толико већа, што је он инсистирао на остварењу свога захтева и пошто је једном категорички био одбијен од стране српске владе. То је могло наводити на мисао, да ту није била само нехотична погрешка, да није било једно затрчавање покренуто само ватреном жељом да се нашој општој ствари што више помогне, него даје ту по среди било и једно смишљено дело, да је то била и последица неког непознатог плана, на какве се мисли могло долазити у толико пре, што је став извесни“ чланова „Југословенског Одбора“, па и став Д-р Трумбића, према Србији и српској влади, већ био постао нејасан, па, ако хоћете, и сумњив. Само неколико месеци доцније, Д-р Трумбић се чак служио и шифрама једне савезничке земље против Србије и против српске владе.“)

Кад је, по препоруци Д-р Грумбића, г. Газари, на једном ужем скупу, изнео горњу депешу пред чланове српске скупштинске опозиције, који су се тада у Женеви десили, као и пред оне чланове „југословенског Одбора“ и друге неке Д-р Трумбићеве пријатеље, који су ту били, онда су се присутни на том скупу, — са кога су били искључени сви за које се држало да су политички пријатељи ондашње српске владе, — подвојили у мишљењу о тој ствари. Оба представника посланичког клуба самосталних радикала, г. г. Милован Лазаревић и Милутин Станојевић, који су тада у Женеви били — како нас је о томе сам г. Лазаревић обавестио — били су сасвим

„Лако је Д-р Трумбићу! говорио нам је један Србин у Женеви, пошто је био чуо за Д-р Трумбићев предлог о „општој народној скупштини“. Он држи два гвожђа у ватри. Ако победе Савезници, он ће са Србијом. А ако буду „пата-карте“, или ако победе Централне Силе, он унапред стиче заслугу, што преко „опште народне скупштине“ већ сад спрема лествице са којих бии Србија лакше ускочила у аустријску „Југославију“. Једном помешани у тој Трумбићевој скупштини, мисли он, било би нас, после, прилично мучно растављати. На што, иначе, оно посведневно наглашавање његових пријатеља да је главно ујединити се, ла ма под ким, а не ослободити се“. Тако нам је говорио тај Србин.

А Д-р Трумбићеви пријатељи у Женеви одиста су овако говорили: „Нама треба уједињење свих Југословена, и ми га хобемо. Споредна је ствар како ће се и под ким извршити то уједињење“. (јов. Томић: „Југославија у емиграцији“, стр. 185.)