Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

159

лобро, да је та депеша била толико велика, да смо је ми чпифровали до дубоке ноћи. Чуди ме, према томе, откуда г. Поточњаку оно неколико редака, које он приписује г. Пашићу. Оно што г. Поточњак зове Пашићевом депешом није, дакле, г. Пашићева депеша без обзира на то, што ни по форми, ни по стилизацији не може њему бити приписана. Ово Вам могу најкатегоричније потврдити и Ви можете од те моје изјаве чинити наџширу употребу.“ '

Ево сад и аутентичне садржине поменутих депеша, од речи до речи:

Г. Пашић — српском посланику у Вашингшону 2 А РОДУ НИ

„Из писма које сте примили видели сте наше погледе и наше разлагање које смо упутили нашим савезницима па и америци, да их при постављању услова о миру имају у виду и да их поставе као националан захтев Србије, и као услов за трајан мир међународни. Из тога писма или меморандима видели сте које смо разлоге употребили у одбрану наших националних захтева, а нарочито могли сте приметити да смо скренули пажњу нашим савезницима на Босну и Херцеговину, на гажење Берлинског уговора прокламовањем анексије. Хшели смо свратшти мисли и пажњу савезницима који се заузимају да се повреда уговора о неутралности Белruje репарира, да се онда морају у исто време постарапи да се џ повреда уговора од стране Аустрије репарира т. |. пати право народу у Босни и Херцеговини да се сам изјасни о својој будућој судбини т. ј. остати под Аустријом или ће тражити да се са Србијом сједини. Кад наши савезници налазе да треба поправити погрешку Немачке из 1871 односно Елзаса и Лотарингије, онда много јачи разлоги говоре да треба поправшти или уништити акт о анексији Босне u Херцеговине и дати српском народу право самоопредељења. Против акта о анексији протестовао је сам народ у Сарајевској скупштини где је висио Дамоклов мач над главом свих посланика босанских и херцеговачких. Тај протест народних посланика има ту последицу, што је Аустрија увела најстроже мере у управи Босне и што је почела да гони патриоте путем лажних оптужења о заверама, што је још више огорчило јавно мишљење и сарајевску школску омладину, која је, по несрећи, извршила атентат, што је опеш Аустрија једва дочекала и упо-